U filmu Agape, provokativnoj i hrabroj priči kojom se poznati hrvatski reditelj Branko Šmit predstavio na Festu, pored Gorana Bogdana glavne uloge igraju naši glumci Denis Murić i Pavle Čemerikić. Denis je rođen 1999. u Zvečanu, na Kosovu i Metohiji, i bio je zvezda potresnog filma ,,Ničije dete". Pavle je iste godine rođen u Prištini, i zajedno su igrali u ostvarenju Vuka Ršumovića. Zato je bilo logično da i intervju za magazin Original daju - zajedno.

Piše: Tadija Čaluković

Vaša prva zajednička uloga bila je u filmu ,,Ničije dete''. Zanimljivo je da niste imali scenario, već vas je Vuk Ršumović usmeravao na setu. Kako vam je izgledao rad na tom filmu iz ove perspektive?

Čemerikić: To je bila moja prva prava uloga. Tačno je da nismo imali scenario, ali do nekog trenutka. Onda smo pri početku svakog snimanja imali dnevne separate i tek na kraju scenario u celini. Meni je "Ničije dete" vrlo značajno zato što sam pre toga glumio u seriji "Ravna gora" sa Radošem Bajićem. Imao sam nekih petnaestak dana snimanja i posle toga sam poželeo da se nikada više ne bavim glumom. Onda je došlo "Ničije dete" i ubrzo sam shvatio kako sve ono što je bilo loše na Radoševom setu može da bude dobro na Vukovom setu. "Ničije dete" me je vratilo u svet glume. Ono što me je zadivilo na tom snimanju jeste odličan odnos između doslovno svih ljudi na setu. Zbog svega toga sam zahvalan Vuku Ršumoviću.

Murić: Iz ove perspektive bih rekao da je to bilo snimanje sa dušom. Bilo je baš dobro. Nekako su svi bili ispunjeni pozitivnom energijom i niko nije ni sanjao da će film da postigne takav uspeh. A u stvari se sve desilo zbog dobrih ljudi koji su se okupili na radu u ovom filmu. 

Pavle, ti si igrao u kratkometražnom filmu ,,Sthorzina", a ti, Denise, u filmu ,,Enklava" zajedno sa pokojnim Nebojšom Glogovcem. Šta ste naučili od njega i kako biste opisali vašu saradnju?

Murić: Ja sam se s njim upoznao sasvim slučajno. To je bio takav jedan čovek, tolika veličina na sceni i u filmu. A opet tako normalan lik da je to prosto bilo neverovatno svakome ko ga je video i ko je pričao s njim. Jedne večeri on je ušao u naš hotel u Valjevu gde je bila smeštena cela ekipa filma. Pitao me je da li možemo da igramo šah. Pristao sam sa velikim oduševljenjem. Nikada neću zaboraviti taj šah i to druženje tokom partije. Iako nas dvojica nismo bili prijatelji, kad je on preminuo, najviše mi je bilo žao njega kao Nebojše Glogovca. Jer i da se nismo upoznali, on je meni drug. On je svima nama bio drug i to dolazi iz njegovih uloga, jer kad god sam ga gledao u pozorištu ili na filmu, imao sam osećaj da sam ja s njim prijatelj.

Čemerikić: Nekoliko nedelja pre snimanja filma ,,Agape", reditelja Branka Šmita, u kome smo Denis i ja glumili, preminuo je jedan od mojih boljih prijatelja. Ja sam sanjao da će se to desiti. Na isti način sam sanjao i Glogovca noć pre nego što je umro. Sanjao sam taj naš set i tu ,,Sthorzinu". Moram reći da je bilo vrlo nezahvalno deliti kadar sa Glogovcem, prvenstveno zato što je to u mojim očima neopisiva veličina. Uopšte ne možeš da vladaš sobom dok si sa Nebojšom Glogovcem u kadru. Niti dok pričaš o njemu. Često volim da razmišljam o tome kako bi ljudski karakter izgledao kad bi bio određena pozicija tela. Nebojša Glogovac bi sigurno izgledao ovako -- raširenih ruku i nogu, otvorenog srca i duše. 

Koje impresije dominiraju na vašim snimanjima?

Murić: Svako snimanje nosi neku svoju čar. Za svako snimanje postoji bar jedno osećanje koje me veže za njih. Sad sam se setio snimanja svog prvog kadra u filmu ,,Enklava". Ipak, sva snimanja su mi podjednako draga. Reditelji su se prema meni ophodili kao prema detetu, ali i kao čoveku, i to gotovo istovremeno. Mislim da je to jedini način da zajedno komunicirate, da stvarate... Niko od reditelja me nije kritikovao niti dovodio u neku neprijatnu situaciju. Osećao sam se uvek lepo. 

A kako se osećate posle premijere?

Čemerikić: Ja imam problem s premijerama. To je veoma nezgodno, zato što je to momenat kada se rastajem od filma, od nečega na čemu sam radio. Premijera je oproštaj od filma u smislu da od tog trenutka nemam nijedan kontakt s njim. Završilo se snimanje, čekao si premijeru, projekcija je prošla, pogledao si film... Nameće se pitanje: i šta sad?

Murić: To je neki osećaj koji bi se najlakše slikovito opisao kroz primer zidara koji zida kuću. Pretpostavljam da je on najtužniji kad je završi. Kad vidi da je kraj. Mada, nikako nisam zadovoljan kad vidim sebe. Jednostavno, ne volim sebe da gledam, ali sam svestan da je to bilo najbolje od mene u tom trenutku. Nisam, međutim, imao do sada nijednu premijeru koja je ne daj bože loša i imam samo dobra iskustva sa premijera. S druge strane, to je divan osećaj. Naravno, kad ti ljudi prilaze, kad vidiš da oni istinski cene ono što si uradio. Najveća nagrada je nagrada publike. 

Ko su ličnosti kojima se vi divite?

Murić: Divim se svim ljudima koji su postigli nešto u životu, ali ne kroz skandale, kroz medije, a ti ljudi u suštini nisu provukli nijednom svoj rad, već sebe, bez ikakvog povoda. Mislim da su Dragan Mićanović, Igor Đorđević i Nebojša Glogovac primeri kako treba da se ponaša glumac u Srbiji. Divim se i ljudima koji vole ono što rade, jer ipak je to najvažnije.

Čemerikić: Divim se Gagi Nikoliću i Frenku Sinatri zato što su neprevaziđeni šmekeri. A najviše se u stvari divim Marlonu Brandu. Kad smo već kod njega, ispričao bih jednu anegdotu, koja je, u stvari, čitava njegova filozofija i glumački pristup koji je meni vrlo blizak. Naime, Brando je na času glume kod čuvene Stele Adler. I Stela daje zadatak da se ponašaju kao kokoška na koju će upravo da bude bačena atomska bomba. Cela klasa je krenula da divlja i kokodače, sem Branda koji je u ćošku bio kokoška koja se pravi da leže jaje. Ubrzo nakon toga, Stela ga je pitala da obrazloži svoj odabir načina ponašanja, na šta je on rekao: ,,Pa ja sam kokoška, šta ja znam o atomskoj bombi?" 

Šta je za vas umetnost?

Čemerikić: Za mene je umetnost - umeti da radiš nešto. Mislim da je etimološki umetnost - umeće rađenja nečega. Iz tog razloga cenim zanatlije i stava sam da je svaki dobar zanatlija pomalo umetnik. Ali mi je taj pojam - umetnik jako škakljiv i možda neću moći sebe nikad da nazovem umetnikom.

Murić: Umetnost je najviši stadijum kome svi težimo. To je savršenstvo koje mi deluje kao nedostižno. 

Da li ste razmišljali o nesavršenosti umetnosti?

Čemerikić: Kako da ne! Ja mislim da umetnost ne mora da bude savršena. To je čak i dokazano kroz istoriju umetnosti. 

Pavle je na početku rekao da je razmišljao da digne ruke od glume. Da li se, Denise, tebi to nekad desilo?

Murić: Naravno. Često to pomislim. Ali znam da to što sam pomislio nije istina. Jer nije gluma samo to što ja igram u filmu, gluma je životni poziv. Kliše je, ali gluma jeste život. Šekspir kaže: "Pa ceo svet je glumište." Ne mogu ni da zamislim kako bi izgledao moj život bez glume. Ne bih upoznao mnoge značajne ljude koji su uticali na mene. I ono što je najvažnije: ne bih sebe upoznao.  

Šta biste poručili mladima koji žele da se bave glumom?

Čemerikić: Da nikada sebe ne shvate ozbiljno, jer u tom trenutku postaju obični.

Murić: Slažem se sa Pavlom. Ne treba nikada da veličaju sebe, jer kad ti pomisliš da si dobar - znaj da si najgori. Nikada nisam pomislio da sam najbolji, iako verovatno to podsvesno svi mislimo. Ali nikad mi to nije bila ideja vodilja -- da sam baš ja najbolji u glumi.