RAJKO GRLIĆ: GROŽĐE NE TRPI VREMENSKO SILOVANJE, ISTO KAO NI FILM

RAJKO GRLIĆ: GROŽĐE NE TRPI VREMENSKO SILOVANJE, ISTO KAO NI FILM

 

Rajko Grlić napisao je i objavio svoju autobiografsku knjigu ,,Neispričane priče’’, kao veliku rediteljsku beležnicu, kako je ovo štivo predstavila Laguna.  
Jedan od najpoznatijih reditelja sa ovih prostora je u hotelu Mažestik, u kom je odseo tokom posete Beogradu, u kratkom, ali dinamičnom dijalogu Tadiji Čalukoviću govorio o sećanju i zaboravu, potom o povezanosti novinarstva i filma, ali i prvi put otvoreno pričao o vinu, čija ga proizvodnja, inače, najviše podseća na izradu filma.

Čovek je ono što pamti. Vaš kolega Emir Kusturica, svoju autobiografiju ,,Smrt je neprovjerena glasina’’započinje  mišlju:,,Čovjek je sklon zaboravu...’’. Da li biste možda mogli da zamislite kako bi izgledala Vaša knjiga ,,Neispričane priče’’ da je satkana od zaborava, a ne od sećanja?

- Nisam čitao Kusturičinu knjigu, ne znam na koji zaborav misli. Ali, čovjek piše, jer se nada da neće zaboraviti, i, bolje rečeno, piše da ne zaboravi. Čovjek piše i da bi se podsetio, da bi neko vrijeme koje je prošlo oživjeo samom sebi, a onda možda i nekom drugom.

,,

Scenarij mora dozrijet, mora doći do toga da ga možeš ubrati.
___________________


Osim mojih kinematografskih ambicija, Vi i ja imamo još jednu sličnost. Vi ste odrastali u porodici gde Vam je mama bila novinar, a ja odrastam u porodici gde mi je tata novinar. Ako je film sinergija gotovo svega, koliko se o filmu može naučiti iz novinarstva?

- Ja sam završio dvije godine novinarske škole. Televizija Zagreb je nekad imala novinarsku školu od dvije godine. Ja sam čak nekoliko godina vodio televizijske emisije. Tako da sam prošao neki novinarski zanat.
A što se tiče veze filma i novinarstva, spaja ih samo znatiželja. I ništa drugo. Sve ostalo je vrlo različito. Novinarstvo je nešto što se danas vidi, večeras napiše i već sutra je u novinama ili na televiziji, radiju ili internetu, ili bilo gdje. Novinarstvo je nešto što ide odmah i traži brzu reakciju.
Film je nešto što traje, i treba četiri-pet godina, da se napravi. Naprosto, druga vrsta strpljenja, drugačiji odnos prema materijalu na filmu u odnosu na novine.

,,

Čovjek piše da ne zaboravi i da bi neko vrijeme koje je prošlo oživjeo samom sebi, a onda možda i nekom drugom.

___________________________________________

Kad izvadimo čep iz „grlića boce“, kakvo vino nam ostaje u boci? Posebno, ako znamo da je u vinu – istina, što je jedna od Vaših glavnih karakteristika?

- Ja nisam siguran da je u vinu istina. U vinu ima raznih ljepota, ali istina - to ne znam. (smeh)
Vino je, negde, važan element u mojim pričama. Volim vino i družim se sa vinarima, idem po podrumima i berbama. Pokušavam kao amater nešto da uradim. Vino ima nekih čudnih sličnosti sa filmom, to jest, pravljenjem filma. Strpljenje koje mora krasiti vinare, da bi došli do nečega je u stvari vrlo slično strpljenju koje treba čovjeku da napravi film. Doba sazrevanja – kad se nešto može, a kad se nešto ne može. Grožđe ne trpi vremensko silovanje, isto kao što ne trpi ni film. Scenarij mora dozrijet, mora doći do toga da ga možeš ubrati.

Sve ima svoje trajanje i svoje vrijeme. Tako da, vinari i taj proces pravljenja vina je nešto što je meni vrlo čitljivo, iz pozicije nekoga ko je pokušao pravit filmove.

,,
Vodio sam televizijske emisije, ali film i novinarstvo spaja samo znatiželja.
__________________

                                  Rajko Grlić i Tadija Čaluković


 

                                                        Foto: Jugoslovenska kinoteka, Željka Dimić