RAJKO GRLIĆ za SALOME: Filmovi sve više naliče hrtovima koji se vrednuju isključivo po osvojenim trkama
Filmovi sve više naliče hrtovima koji se vrednuju isključivo po osvojenim trkama
Najveće su one ličnosti, koje ne morate posebno predstavljati. Najznačajnije su one ličnosti koje kad im kažete ime i prezime, svi znaju o kome se radi i svi su svesni njihove važnosti. Takav je Rajko Grlić. Filmovi koje je snimio obeležili su odrastanje brojnih generacija u bivšoj Jugoslaviji. U intervjuu internet časopisu SALOME, govori o svojoj prvoj kameri, tome kako se zaljubio u sedmu umetnost, o filmskim revolucionarima i o tome da li je posle svakog snimljenog filma pomalo drugačiji čovek.
Razgovarao: Tadija Čaluković
Koja je Vaša životna definicija filma?
- Moram priznati da nikada nisam ni pokušao doći do definicije filma. Jednostavno ne znam kako bi racionalizirao i u jednu rečenicu ugurao to čime se bavim minulih pedeset i nešto godina. Ako već moram rekao bi: film je za mene igra u kojoj se pričaju priče.
Na koji način i kada ste se zaljubili u sedmu umetnost?
- Imao sam četrnaest godina kada sam od strica dobio ,,Bell & Howell” 8mm kameru. S njom sam snimio svoje prve amaterske filmove. Pomoću te male kamere, koju i danas čuvam, zaljubio sam se u film.
Šta je za Vas inspiracija?
- Ne vjerujem pretjerano u inspiraciju. Nešto može biti povod, nešto uvijek pokrene maštu u nekom smjeru, ali prava inspiracija dolazi zapravo tokom rada. Sjediš za kompjuterom osam sati dnevno i pišeš scenario. I tu se, tokom tog rudarskog posla, rađaju ideje.
Rajko Grlić i Srđan Karanović u Kanu, 1978.
Ključne reči koje opisuju Vaše stvaralaštvo?
- To morate pitati nekoga drugoga. Teško je izaći iz vlastite kože i sebe promatrati sa strane.
Kakva je razlika između kinematografije kada ste počinjali i danas?
- Kasnih sedamdesetih, kada sam ja počinjao, čitav je svijet, način života, sistem vrijednosti i manje više sve ostalo bilo drugačije. Tako je i kinematografija izgledala drugačije. Bila je nekako pompeznija i ozbiljnija. Državi je tada još bilo stalo do filma. Vjerovali su da je to nešto važno. U nju se teško i dugo ulazilo. Put od potrčka, preko trećeg asistenta do vlastite režije trajao je tada dvadesetak godina. Mi smo bili prvi klinci koji su ušli u kinematografiju jako mladi, s dvadeset i nešto godina. Gledali su nas strašno podozrivo.
Ko su danas filmski revolucionari?
- Svatko tko uspije na svoj način, svojim riječnikom ispričati svoju priču, napraviti film onako kako ga je zamislio.
Slobodan Trninić i Rajko Grlić
Emir Kusturica je rekao da se ,,plaši da film koji se takmiči sve više postaje kao sport, jer ljudi uvek očekuju sportsku vrstu pobede, a nikako kritičko-analitičku službu koja pomaže filmu.”. Koliko su filmski festivali stavili na pijedestal taj marketinško – komercijalni aspekt filma i tako gurnuli u ćošak filmsku kritiku, koja čini se u današnjim vremenima i ne postoji?
- Da, slažem se. Filmovi sve više naliče hrtovima koji se vrednuju isključivo po osvojenim trkama. A što se kritike tiče to je malo kompliciranija priča. S jedne strane nju je uništila ,,demokratizacija mišljenja” koju je donio internet a na drugoj strani krajnje pomanjkanje ljudi od autoriteta koji pišu o filmu.
Milčo Mančevski je rekao da više gleda NBA, nego filmove, jer u NBA se bar ne zna kakav će biti kraj. Da li je problem što filmovi, pogotovu oni koji se prave u Holivudu postaju predvidivi?
- I s njim se slažem. Filmovi, pogotovo hollywoodski studio filmovi, rade se po receptu. I kada jedan uspije ta se formula iscijedi do kraja. I to traje godinama.
Rajko Grlić, Karlove Vari 2010, foto: Profimedia
Da li ste Vi posle svakog snimljenog filma pomalo drugačiji čovek?
- Mislim da jesam. Svaki film je razdoblje od tri, četiri ponekad i pet godina. To je dobar komad života koji provedem kao pod nekim staklenim zvonom. I kada iz njega izađem i vratim se u stvarni život, u takozvanu realnost, sigurno sam drugačiji.
Ko su filmski reditelji iz regiona koje posebno cenite?
- Branko Bauer, Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Aleksandar Petrović…
Kako komentarišete izjavu Ingmara Bergmana koji kaže: ,,Kada stvaram filmove, bes i kreativnost su kod mene isprepleteni’’?
- Svatko tko radi filmove isprepliće svoje emocije i svoje demone na svoj način. Tu pravila nema.
Šta su za Vas najveći izazovi kada stvarate?
- Ostati koncentriran na priču. Ne dozvoliti da me bilo što omete u toj koncentraciji, da mi povredi mir koji mi je potreban za tu kompliciranu igru.
Rajko Grlić i Ante Tomić
Koji je Vaš savet mladima koji imaju ambicije da se bave filmskom režijom?
- Da snimaju. Svim raspoloživim alatima, u svim uslovima i na svakom mjestu gdje mogu. Samo radom možeš otkriti tko si i šta te zapravo zanima. I ono najvažnije: ustanoviti da li toj igri želis pokloniti život ili je to samo jedna od tvojih mladenačkih ljubavi.
EKSKLUZIVNO NA SALOME:
