FILM I MUZIKA SU ŽIVOT, ALI AKO NEMA EMOCIJE, ONDA NEMA UMETNOSTI

Čekao sam nekog mladog čoveka da mu dam poslednji intervju. Daću još samo za Kinoteku, rekao mi je Zoran Simjanović, najveći srpski kompozitor muzike za film, odmah nakon ulaska u njegov dom na Dorćolu.

A onda će mi „srpski Enio Morikone“ pričati gotovo dva sata o svom prvom klaviru, muzičkom obrazovanju, kako je slučajno počeo da komponuje najlepše i najdirljivije note za serije i film, o saradnji sa velikanima sedme umetnosti, kojima zapravo i on sam pripada.

Planirani intervju se neočekivano pretvorio u neku vrstu ispovesti popularnog Simketa, koji je sa svojom kultnom muzikom ostavio dubok trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. Iz straha da zaboravim neku od njegovih brojnih nagrada, navešću samo da je vlasnik dve Zlatne arene za muziku u filmovima Balkan ekspres i Miris poljskog cveća, a da su njegovi taktovi još obeležili seriju Grlom u jagode ili Maratonce, Nacionalnu klasu, Tajvansku kanastu, Sjećaš li se Doli Bel, Bure baruta, Petrijin venac, Otac na službenom putu... 

Razgovarao: Tadija Čaluković   

DETINJSTVO

Rodio sam se i odrastao na Paliluli, u ulici Svetozara Ćorovića, na ćošku sa Ivankovačkom ulicom. Imao sam klavir, koji sam nasledio od svog dede, koji je bio muzičar i slikar, i koji je osnovao Kruševačko pozorište 1924. godine, a već 1929. umro. Nisam ga upoznao.

Moja baba je ljubomorno čuvala taj klavir i ja sam ga prvo ,,uništavao", a onda sam ponešto svirao na njemu. I kao dečak najviše sam mrzeo to sviranje klavira, jer dok se svi ostali moji drugari, recimo, sankaju i zabavljaju, ja moram da sviram. Onda sam pokušavao da bežim kroz prozor na sankanje, pa su me vraćali, i to su ti neki „teški trenuci“ iz detinjstva. Zamalo mi klavir nije došao glave, kada sam jednom iskočio kroz prozor. Ali, onda ti se to posle u životu sve vrati. Kad sam kao stariji zaželeo da uradim nešto u muzici, shvatao sam da sam to već radio kao mali, i onda ti to bude posle mnogo lakše.

OBRAZOVANJE

Prvo sam pošao u muzičku školu, pa tek onda u osnovnu. Slučajnost, jer se moja osnovna škola krečila. Sećam se tog prvog časa kao danas da je bilo. Na času solfeđa, profesorka pita - koji je ovo ton, a ja kažem ge, a ona prećuti. Onda pita - na kojoj liniji se nalazi ta i ta nota, ja odgovorim. A ona meni onako ljutito: ,,Kad hoćeš da kažeš nešto - digni ruku''. Pita ona opet: ,,Koja je ovo nota?'', ja kažem ce, ali digao sam ruku. A ona: ,,Moram da ti ja dozvolim da kažeš, nije dovoljno da samo podigneš ruku''.

Kada je razgovarala sa mojom majkom, rekla joj je: ,,Dobar je, ali je bezobrazan''. Zašto, pita moja majka, kad mu je ovo prvi čas u školi. Profesorka se iznenadila, jer to nije znala, zbog čega sam dobio opravdanje za taj svoj ,,bezobrazluk". Tako sam u muzičkoj naučio prva školska pravila: da treba da se digne ruka i da se sačeka da ti neko da reč.

Imao sam osam godina, ali iz tog perioda u muzičkoj školi pamtim i kad se moja profesorka zaljubila u jednog pijanistu. I onda je on došao na čas - ja sviram, a njih dvoje nešto pričaju. U jednom trenutku ja se okrenem i kažem: ,,Izvinjavam se, ali ja sam mnogo dugo vežbao za ovaj čas, da li bi neko hteo mene da sluša?", na šta ona podivlja i zamrzela me za ceo život. A on je bio sjajan pijanista i toliko se slatko smejao i rekao joj: ,,Slušaj dete, nemoj više da pričaš sa mnom''.

Još jedan fantastičan bljesak je bio kada sam došao na čas i nema profesorke. Vidim neke starije đake koji sviraju melodiju koja glasi: dumba-dumba, dumba-dumba. Pitam: šta je to, kažu - to ti je bugi-vugi. Kako se to svira? I oni mi pokažu. I oni nisu hteli više da čekaju profesorku, i odu. Seo sam za klavir i počeo da sviram, sve više i više. To se pretvorilo u jedan ludački bugi-vugi, a onda se sa treskom otvaraju vrata i ulazi Bandurka, čuvena direktorka u muzičkoj školi ,,Mokranjac''. Vrisne: šta je ovo?, a ja joj odgovorim bugi-vugi. Sad kad pričam, kao da se sećam da se ona u stvari nasmejala, ali je morala da bude stroga: nije ovo kafana, ovo je muzička škola, i tresne ponovo vratima i ode. Verovatno se smejala kad je izašla. A ja nastavim da sviram bugi-vugi. I tako sam prešao u rokenrol. Taj bugi-vugi me je okrenuo u celom muzičkom smislu.

,,

Rej Čarls me muzički „zacrtao“ i nesvesno usmerio ka rokenrolu.
___________________________

MUZIKA

Kada se jednom inficiraš sa nečim, tu nema spasa. Ni vakcina nikakva ne može da te spase. Taj rokenrol je ostao moja naslušanija muzika, bez obzira na Baha, Mokranjca i sve ostalo što sam, takođe, obožavao i bez kojih ne bih napravio mnoge stvari koje sam napravio. Ali, rokenrol je rokenrol. I u rokenrolu neki pojedinci, kao što je recimo Rej Čarls. Nesvesno, ali on me je u stvari usmerio ka tom nekom pravcu rokenrola i bluza. I dan-danas kad u kolima slušam muziku, nesvesno primetim kako pojačavam. Pogledam šta je to - kad ono Rej Čarls. Jednostavno, on me je ,,zacrtao".

Imam teoriju da se muzički ukus kod mladih ljudi formira od 14. do 21. godine. I to je tvoja muzika za ceo život. I sad, moraš da imaš sreću da to bude dobra muzika. Ako imaš nesreću da je to neka glupost, celog života ćeš obožavati glupost. Možeš ti nešto sam svesno da uradiš, ali ne možeš da pobegneš od pritiska koji je svuda oko tebe. Ako svi slušaju Cecu, a ti ne slušaš - ti si onda crna ovca. Ali ti moraš da nađeš neko društvo koje ne sluša Cecu i da s njima onda slušaš dobru muziku. A ako ti se neko ko sluša Cecu ušuška u društvo, on postaje crna ovca. Moraš da formiraš grupu koja misli kao ti. Na taj način, možeš da preživiš.

Neki će reći: danas je takvih koji ne slušaju Cecu sve manje, ali to je relativno. Recimo, kad smo mi počinjali da sviramo i slušamo rokenrol, gotovo nikog nije bilo ko je voleo tu muziku. Ja sam sa svojim društvom napravio prvu rok grupu u Beogradu, zvala se ,,Siluete''. U tom trenutku, mislim da je rokenrol u Beogradu slušalo tek oko pedeset ljudi, ali strašno se širio kao geometrijska progresija. I onda je rokenrol odjednom postao dominantan. Pojavile su se grupe Šedousi, Klif Ričard i još nekolicina ljudi koji su počeli sa rokenrolom. Prvo taj američki deo, a potom ovaj engleski - evropski deo sa Ričardom koji je jednostavno okrenuo celu Evropu. Uticao je čak i na Ameriku da krene da sluša evropski rokenrol. I Bitlsi su postali zvezde u SAD, iako nisu bili Amerikanci, što je vrlo retko. Mada, su ih posle ,,pojeli'' Amerikanci sa svojim bluzom. No, to je bilo takvo vreme.

KAKO JE PROPAO ROKENROL

Moja teorija je, možda će neko da me kritikuje zbog nje, ali ubeđen sam da je tačna - da su nekad svi slušali ozbiljnu muziku, dok je ta ozbiljna muzika bila slušljiva. Mocarta smo svi slušali. A onda je postala muzika koju niko nije mogao da sluša. Posle su se okrenuli džezu, koji je na početku bio vrlo slušan. Onda je džez prestao da bude slušan. I tako smo došli do rokenrola. Kasnije je i rokenrol postao neslušljiv, jer su se pojavile pesme sa nekim arlaukanjem, gde pola pesme ne razumeš. Zatim se prešlo na narodnu muziku, koja je lako pevljiva, a koja će isto da se pretvori u nešto idiotsko. I onda će i to prestati da slušaju i počeće ko zna šta da se sluša...

U svakom slučaju mi smo u jednom velikom kulturnom ćorsokaku. I meni je žao zbog toga, jer globalno su svi upali u taj ćorsokak, te atonalne muzike, tog novog. To je ta opsesija, jer novo je uvek moralo da bude napredno. Ako se recimo od Baha prelazilo na klasiku, pa na romantizam, to je sve bilo u nekim granicama slušljivosti. U ovoj modernoj muzici, međutim, mada će se možda većina navići i to da sluša, ja ne vidim nikakvu emociju. A ako nema emocije, onda nema umetnosti. Ako nemaš emociju i slušaoca, zbog čega onda sviraš?

,,

Za mene je film život, iako je osnovna teorija da je film laž.
__________________________

RADIO LUKSEMBURG

Muzikom sam, inače, ozbiljnije počeo da se bavim kao nekom uzgrednom stvari: da se snimi neka ploča, da se odsvira prijateljima, jer tad u to vreme nije moglo toliko muzike da se čuje, a kamoli rokenrol. Danas je to mnogo lakše, jer sad uključiš televizor i imaš pet hiljada kanala sa muzikom. Mi smo slušali Radio Luksemburg, kasno noću ispod jorgana, a morali smo da spavamo u jedanaest sati, kad sada mladi u to vreme tek izlaze. Tada je u Evropi postojao zakonski princip da ne možeš jednu muziku da slušaš ceo dan, nego tačno se zna procenat: ovoliko klasične, ovoliko zabavne, ovoliko domaće, ovoliko evropske i ovoliko vanevropske. I kad sve to razdeliš, ispostavi se da rokenrol slušaš petnaest minuta do pola sata dnevno.

E onda su se napravile radio stanice koje nisu imale obavezu to da rade, kao na primer Karolina, koja je bila u međunarodnim vodama, i koja je dvadeset četiri sata puštala rokenrol. Nešto slično je bio Radio Luksemburg, koji je mogao ceo dan da vrti muziku koju hoće. I vrteo je. Preko dana je bilo nemačke i francuske muzike, a rokenrol je počinjao negde oko jedanaest-dvanaest noću i tako do jedan-dva i onda se tako uspavamo.

Radili smo po principu: slušamo-vežbamo-sviramo društvu, na igrankama u školi... Razmišljali smo: tako ćemo do fakulteta, a onda ćemo da se okrenemo svojim profesijama i zaboravićemo muziku. Meni se desilo da sam upisao Pravni fakultet i krenuo da studiram, ali ipak sam paralelno još svirao.

ULAZAK U FILM

Vojislav Kokan Rakonjac počeo je da radi svoj film ,,Nemirni'', i pošto je bio o mladima, trebala mu je rok grupa. Mi smo te 1966. godine pobedili na prvoj Gitarijadi u Beogradu i nas su izabrali. Mi smo prva, a možda i jedina grupa koja je svirala muziku za ceo film. Tu sam upoznao kompozitora Zorana Hristića, koji je video i utvrdio da sam talentovan. Rekao je da je glupo da ja studiram pravo, a ne Muzičku akademiju. I tako sam ja otišao u profesionalce, iako do tog trenutka uopšte nisam imao takvu ideju.

Upravo u tom Rakonjčevom filmu sam shvatio da bih ja mogao da radim posao kojim sam se kasnije bavio ceo život. Uvek sam više voleo slušljiviju muziku, zbog čega nisam hteo da studiram onu ozbiljnu. Nisam želeo da pravim simfonije koje se odslušaju jednom na koncertu i sledeći put za dvadeset godina na nekom drugom koncertu. Želeo sam da pravim muziku koju će ljudi voleti i rado slušati.

,,  

Sa svojim društvom napravio sam prvu rok grupu u Beogradu, zvala se ,,Siluete''. U tom trenutku rokenrol u Beogradu slušalo je tek oko pedeset ljudi, ali širio se kao geometrijska progresija.
________________________________

REDITELJI

Rakonjac je bio moj prvi reditelj. Vremenom sam upoznavao i ostale njegove kolege, ali često me je prožimalo pitanje: ko je reditelj? Kokan je bio strašno aktivan, možda je, nažalost, zato i umro tako mlad. Živeo je četrdeset osam sati dnevno. Stalno je bio u akciji. Na snimanju filma ,,Nemirni" bili smo u studiju u Zagrebu, na platnu su nam puštali sliku, a mi smo svirali. I to je bilo moje prvo iskustvo sa muzikom u filmu, a i shvatio sam: Aha, to je reditelj! 

Sledeći film smo radili sa Žikom Pavlovićem. Dođemo mi na snimanje, u Hotel Palas i ja gledam: kamera, snimatelj, a gde je reditelj? Nema ga... Kažu: eno ga onaj u ćošku. Žika je sedeo u ćošku, tad nije bilo još monitora, jer danas reditelji sede za monitorom, pa gledaju šta se dešava. Ne, on je samo sedeo u ćošku i nadgledao celu situaciju. Znao bi samo da pozove svog pomoćnika Zdravka Randića koji otrči do njega, a ja kažem sebi: ,,Aha, ima i ovakvih reditelja!''.

Meni je žao što sa Žikom nisam radio njegov poslednji film koji je imao radni naslov ,,Diverzanti'', kasnije je promenjeno u ,,Država mrtvih". Razboleo se i umro, a film dovršio Žikin student Dinko Tucaković, koji je, takođe, preminuo.

Bilo je, naravno, i reditelja sa kojima se nisam slagao i sa njima posle nisam više radio. Jednostavno, uvek sam terao svoje. I ako ne uspem sa rediteljem da se dogovorim, ja ga izbegnem sledeći put, jer ne želim da mučim ni njega ni sebe. Ako on misli da je ovo belo, a ja mislim da je crno, onda samo jedan drugom neuspešno dokazujemo svoj stav. A ako obojica mislimo da je ovo belo ili crno, onda vredi da radimo.

Sa Emirom Kusturicom sam sarađivao kada je bio mlad. Bio je sjajan tip, sarajevska raja, veliki reditelj. On se družio sa raznim tipovima i njemu ni na kraj pameti nije bilo da režira filmove. Njegova najveća želja je bila da bude centarhalf Fudbalskog kluba Sarajeva. Voleo je fudbal i dan-danas ga voli. Međutim, gledao je neke naše filmove češke škole i onda je došao kod svog oca i rekao: ja hoću da studiram režiju. A otac s ushićenjem: ,,Gde? Gde?", Kusturica kaže u Pragu. A otac sav srećan, jer je samo želeo da ga se reši fudbala.

Sa Srđanom Karanovićem sarađujem od serije ,,Grlom u jagode". Imao sam sreću, jer je muziku za tu seriju trebalo da radi jedan drugi kompozitor, koji se, međutim, nije pojavljivao i nije poštovao dogovore. Karanović se požalio Goranu Markoviću i pitao za savet. Marković mu je rekao: ,,Pa uzmi Simketa!'', jer sam ja sa Goranom već radio neke televizijske emisije. I pravio sam muziku za Grlom u jagode, ali sam bio strašno uplašen. Shvatio sam da je fantastičan scenario i pomislio sam: ako ja upropastim seriju, a reditelj insistira na meni... I na televiziji su svi bili protiv mene, oni su hteli neku zvezdu da radi muziku, ali ne i Karanović, koji je bio uporan da to budem ja. I oni su na kraju pristali. Ali ja sam iz tog straha bio u šrafštuku, molio sam Boga da napravim dobru muziku, da ne pokvarim antologijsku seriju. I Bog mi je uslišio molbu. (smeh)

Kasnije je došao film Gorana Markovića Specijalno vaspitanje. I tu sam konačno shvatio: možeš da imaš sreću da dobiješ nešto da radiš, ali moraš to da opravdaš.

Sarađivao sam sa još jednim Goranom - Paskaljevićem, kod koga je za razliku od ostalih reditelja specifična ta njegova želja da čuje šta ljudi iz filmske ekipe kažu, voli da se konsultuje, i onda na osnovu toga formira svoj konačan stav.

,,

Muzički ukus kod mladih ljudi formira se od 14. do 21. godine. I to je tvoja muzika za ceo život.
___________________________

FILM

Za mene je film život, iako je osnovna teorija da je film laž. Mada, bez obzira na to koliko je film zaista laž, on jeste u suštini život. Čak i ako izmišliš nešto u filmu, on je deo života. Deo izmišljenog života, deo života koji će se možda desiti ili koji se dešavao. Za mene je film smisao mog života. Jer, da nema filma, ne znam kako bih radio i šta bih radio. Da li bih uopšte bio srećan toliko kao što sam sada srećan?

Ja sam se za film vezao rano, moj otac je bio advokat, umro je vrlo mlad. Stanovali smo blizu bašte Kozara i tu su se leti prikazivali filmovi. Tata kad se vrati iz suda, onda se odmori malo i sedne da kuca neke tužbe, žalbe, i kad to sve uradi, kaže meni: idi kupi karte za bioskop. Odemo prvo na neku večeru, tad je na svakom ćošku bila kafanica sa ćevapima, a posle u bioskop. U toj bašti se film menjao na svaka tri dana. I tad sam se zarazio filmom. U stvari, film je već bio zaraza još pre rata, pa i u toku rata, a i posle jedina masovna zabava, jer nije bilo televizora.

,,

U ostvarenju „Nemirni“ Kokana Rakonjca shvatio sam da bih ceo život mogao da komponujem muziku za film.
_____________________________

TALENAT I STRPLJENJE

Neki umetnici se opuste, a neki ne. Pogotovo je teško opustiti se u filmu. Nije to kao recimo inžinjer. Ti napraviš neki most, postaneš glavni u nekoj firmi i nema tu neke velike diskusije. Kod nas toga nema. Ti kad napraviš uspeh sa filmom, sledeći film je sve iz početka - ponovo kukanje za pare, pa ubeđivanje za dobar scenario i tako dalje. Dakle, nemaš vremena da se opustiš, stalno moraš da guraš da bi snimio naredni film.

Za uspeh u umetnosti je najvažniji talenat, a zatim upornost i strpljenje.

Užasno je teško danas. Ranije je država bila vlasnik filmova. Postojala su autorska prava i tarife, i sve je to na neki način bilo skučeno, ali organizovano. Sada je haos. Danas ti nazovi producenti - jer danas svako može da bude producent - najvažnija stvar je da što jeftinije prođu i da zarade što više novca. I sve ostalo je nebitno, uključujući i scenario. Zato su mnogi američki producenti, ukoliko je to moguće i autori filma. Pa Spilberg sam sebi producira, ne dozvoljava da mu neko drugi to radi i da mu kvari njegovu priču.

ŽIVOT

Videćeš i sam kad omatoriš kako sve prođe: kao da se desilo - juče. Samo odjednom kažeš - pa da li je moguće? Kad sam napunio sedamdeset godina, snimio sam jednu dokumentarnu emisiju - šta je sve bilo jubilarno za mene te godine? Ja napunio sedamdeset godina, moj brat se rodio pre šezdeset pet godina, šezdeset godina od prvog skijanja, a ove godine je pedeset sedam godina od rokenrola...

A da mi je život bio najveća inspiracija - bilo bi mnogo tužne muzike. Meni je inspiracija za muziku uvek bio scenario. Uvek sam voleo da mi reditelj ispriča scenario, jer onda tačno znam šta mu je najvažnije. Kad nekom nešto moraš da ispričaš za pet minuta, ti ispričaš samo najvažnije stvari, a ono ostalo što piše u scenariju, koji se čita dva sata, je šlag na torti. I uvek je bilo tako, samo sam za film ,,Boško Buha" muziku radio nakon snimanja. A moj glavni cilj je uvek bio da svojom muzikom isteram tu rediteljevu priču do kraja, jer je muzika organski vezana za film.