Razgovarao: Tadija Čaluković


Goran Paskaljević jedan je od naših najboljih i najcenjenijih reditelja i scenarista. Njegovi filmovi ostavili su dubok trag u srpskoj kinematografiji. Napravio je sijaset igranih i dokumentarnih filmova. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada u zemlji i u svetu. Paskaljević je u intervjuu za internet časopis SALOME govorio koliko su danas deca i mladi zainteresovani za umetnost, o stanju u kulturi, zašto je njegova generacija odrastala u boljim uslovima...

Koja je Vaša životna definicija filma?

- Ne bih mogao da vam precizno odgovorim na ovo pitanje pošto celog života tragam za odgovorom: šta je to film? Umetnost, zanat, strast...      

Kolika je po Vama povezanost između književnosti i kinematografije?

- Književnost i kinematografija su i te kako povezane. Međutim, ne treba zaboraviti da se knijiževni sadržaji ne mogu bukvalno prenositi na film koji ima svoj specifican umetnički jezik. Književnosti koja je, između ostalog, definisala nacionalnog junaka, kao što je na primer Jaroslav Hašek to učinio sa dobrim vojnikom Švejkom, pruža mogućnost češkim scenaristima da plastičnije oblikuju svoje filmske likove. Prenošenje istog tog vojnika Švejka direktno na filmsko platno onako kako je literarno oblikovan, nije dalo dobre rezultate.

Da budem precizniji, sjajan film „Strogo konrolisani vozovi“, Jiržija Mencla, nagrađen Oskarom, više je „švejkovski“ nego nekoliko filmova koji su nastali direktno po Haškovom romanu, kao i mnogi drugi filmovi novog talasa češke kinematografije (Forman, Hitilova, Paser...). Čini mi se da je jedan od  problema srpske kinematografije (scenaristike) što nemamo književno oblikovanog nacionalnog junaka. Možda bismo mogli da ga potražimo u komedijama Branislava Nušića ili Duška Kovačevića?  

Svojevremeno ste pričali o indijskom književniku Rabindranatu Tagoreu i njegovoj poseti Beogradu i neverovatnom dočeku na stanici koji je brojao između četiri i pet hiljada ljudi, te kako danas kada bi u Srbiju došlo neko veliko ime iz književnosti, ocenili ste da bi bio neuporedivo lošije dočekan. Navodi li nas to možda na zaključak da je kultura prestala da bude popularna?

- To je žalosna činjenica. Mogu samo da ponovim jadikovke mnogih naših intelektualaca da smo svakodnevno preplavljeni banalnim sadržajima, da se gušimo u kiču i neukusu, da je nastupilo vreme opšte nekulture. Ipak, nadu da može biti bolje dajete vi mladi koji se borite da promenite stanje u kulturi. Eto, vaš časopis „Salome“ je dobar primer.

      
                                     
U odnosu na Vašu generaciju, da li su danas deca i mladi mnogo više ili manje zainteresovani za kinematografiju i književnost? Šta mislite, kako će se situacija razvijati u budućnosti, nabolje ili na gore? 

- Danas su  mladi u nezavidnom položaju u odnosu na moju generaciju. Muče ih egzistencijalni problemi, obeshrabruje ih opšti nemoral koji je zavladao, ne vide nikakvu perspektivu. Otuda i manje interesovanje za književnost i autorsku kinematografiju.
Pitate me šta će biti u budućnosti? Ko će to znati? Sve zavisi od toga u kome će smeru ići naše celokupno društvo. Imamo li snage da se menjamo ili ćemo pristati da se udavimo u žabokrečini.

Vi ste srpski reditelj koji je snimio najviše filmova. Koliko vam je bilo teško u karijeri, i šta su bili Vaši najveći profesionalni izazovi?

- Snimio sam sedamnaest igranih filmova, ali mi je propalo sedam ili osam projekata kada su bili u fazi neposredno pred samo snimanje. Ti nesnimljeni filmovi su moje najveće bolne rane u karijeri. Kada bi se posle više od godinu dana priprema neki od mojih filmskih projekata ugasio, ponajviše zato što su nedostajale finansije, uvek sam sebi postavljao pitanje: da li da nastavim da se uopšte bavim filmom. I nastavljao sam. Pronašao bih snagu da počnem novi projekat, jeftiniji, manje produkciono zahtevan. Kada imate šta da kažete filmom koji želite da snimite, kada to postane unutrašnja potreba, nema odustajanja. Na primer, kada sam morao da odustanem od filma „Legenda o Tristanu“ koji je bio planiran kao veoma skupa koprodukcija od preko dvadest miliona dolara, bio sam veoma obeshrabren, skoro očajan. Nekoliko meseci kasnije našao sam povod u sebi da snimim film za svega dvesta hiljada dolara - „San zimske noći“. Učinilo mi se tada, posle ubistva Zorana Đinđića, kada su neke bivše poražene političke opcije počele da dižu glavu, da kao društvo tonemo u kolektivan autizam. Zainteresovao sam se za taj fenomen, krenuo da pišem sa Filipom Davidom scenario, i tako je nastao jedan od mojih verovatno najznačajnijih filmova. Priču o Tristanu i Izoldi sam u potpunosti potisnuo u sećanju. 

                         Tadija Cvetković iz Varljivog leta ’68

Moja porodica je emotivno vezana za Vaš opus. Prvi film koji su moji roditelji zajedno odgledali bio je Bure baruta.  Ja sam dobio ime Tadija po Vašem junaku Tadiji Cvetkoviću iz Varljivog leta ’68. Šta Vam je bila inspiracija za Tadijin lik?

- Tadija je naivno dete, znači posmatra svet onakav kakav je, još se nije iskvario licemerjem kao neki drugi odrasli junaci u tom filmu, i zato uvek kaže istinu u lice odraslima. Šta da ti kažem na kraju, Tadija? Ostani dete koliko god dugo to možeš...

foto: Novosti.rs, IMDb, Wikipedia