KRATKA PRIČA

Zgodne noge nostalgičnog šerifa autoironije

Piše Tadija Čaluković

_____________________

Od danas više ne mogu da hodam.

Sve sam probao, ali ne ide. Ne uspevam da načinim jedan jednostavan korak. Do sada sam mogao. Verujte, mogao sam. To je za mene prošlost. Šta se dogodilo? To pokušavam da spoznam već neko vreme.

Vidim pred sobom ljude koji se kreću. To su ljudi koji imaju noge. Veliko otkriće? Ne bih rekao. Sada su ova invalidska kolica najbolje što mogu da dobijem. Ja sam Feđa. Feđa Keoz. Čovek koji se pojavljivao i u nekim ranijim knjigama i romanima. Uvek sam bio peti čovek. Uvek tu, da se nađem pri ruci, da pripomognem, da budem važan šraf, ali nikada presudan. I nakon trideset godina takvog oblika delovanja, odlučio sam da sam dosta pravio drugima karijere, novac, uspeh. Dakle, odlučio sam se da i ja jednom budem prvi čovek. To nije išlo tako lako. Ali nekako sam uspeo. Uspeo? Ponovo se latim teških reči. To zaista nije istina. Hteo sam da izađem iz svoje rutine, zone komfora ili kako to već zovu raznorazni nabeđeni likovi.

Mislim da ovu priču ne treba početi od ovog trenutka. Glupo je. Treba se vratiti na start. Bila je 1968. godina. Zajebana godina, revolucionarna ili ne, svakako opaka. Rođen sam u jednom malom mestu u Jugoslaviji. To mesto, nije ukazivalo na bilo kakvu opasnost, bilo je zaista bezbrižno detinjstvo. Iako će mnogi reći da je to vreme bilo i ovakvo i onakvo. Neka pričaju. Ne smeta mi. Zaista mi ne smeta. Zašto ste pomislili da mi smeta? Ja sam cinik, naviknite se na to. Ja sam prokleti šerif autoironije. Najprokletiji. Majka mi je, po profesiji, bila stomatolog. Popravljala je zube svim mojim znancima i neznacnima. Odgovaralo mi je što je popravljala zube mojim profesorima. Da, da, tako mi je to odgovaralo. Ali, učio sam. Ne brinite za mene. A sada, kada sam majku skinuo s dnevnog reda. Uf, kako paušalno biram grozne reči da završim govor o majci. Oprosti, mama. Ne treba biti radoznao, pa se zapitati čime se bavio moj otac. On je bio član Komunističke partije Jugoslavije. Uglavnom, da ne davim.

Ja od danas više ne mogu da hodam. To je dovoljan problem za mene. Trenutak je da se zadržimo na tome. Bio sam visok sto devedeset tri centrimetra. Izgleda da nikada više neću biti tako daleko od zemlje. Tako daleko od poda. Toliko daleko od usana moje šeste devojke. Ili moje sadašnje žene. Imam li ja ženu? Pohvaljujem pitanje. A imam li možda decu? Iskusno me navodite, moram da priznam. Ali, odgovoriću vam, bez imalo ustručavanja. Imam ženu, a bogami i decu. Ne čujem da mi čestitate! Oduvek sam pomalo patio za publicitetom, za time da me prihvate, da me vole, pa taman po cenu da me smatraju i budalom. Ako mi sada čestitate, ja ću umeti da cenim. Verujte, zaista ću umeti. Moja žena je, kakva divota, specijalista neurohirurgije. Neko bi rekao da je meni pored majke stomatološkinje i žene neurohirurškinje, dug život gotovo blanko zagarantovan. Neko bi rekao. Taj neko nisam ja. Lekare treba držati na distanci. To sam naučio težim putem. Sasvim mi je dovoljno lekcija. Dovoljno lične istorije. Čak i previše. Ništa mi od toga više nije potrebno. Aposlutno ništa. Ni deca, ni žena, ni stan. Da, dobro ste pročitali. Ni stan. Toliko sam duboko zašao u nihilizam. Invalidska kolica sam dobio od socijalnog i penzijskog. Premda, nemam ni penziju. Oprostite što mi se izmamio kez. Ali nije li sjajno, imate tu čast da razgovarate sa potpuno sjebanim likom! Dramskim? Realnim? Kakvim? I dramskim i realnim, da, da! Svi smo mi i dramski i realni likovi. Ja verovatno ponajviše. Utoliko je moja priča interesantnija. Voleo bih da nisam u pravu. Da nisam došao do ovog stadijuma da moram da se hvatam olovke, tastature, čega već sve ne, ne bih li na ove stranice prolio muku koju nosim. Često se dogodi da mi se sopstvene usne gade, jer preko njih prođe isuviše mojih užasavajućih opažanja. Recimo da je sada ta situacija. Ali i pored toga, život nas uvek tera da nastavimo. Neću odoleti tom životnom izazovu – kontinuiteta. I eto, kako vi gledate na to, zar nisam mogao da uživam u udobnosti vlastite pozicije? Bio sam peti čovek i šta je u tome loše? Pitanje je akademski rečeno: nadrkano. A onda sam ja izabrao da sjebem sve što se dalo sjebati. Takav sam. Daj mi prst, uništiću ti glavu. Svoju glavu, najčešće. Ne znam ni sam kako sam došao do te destrukcije. Autodestrukcije! Eto jedne korisne reči. Čudna je to stvar. Uistinu čudna i neobična. Kako sam mogao da izgubim i ženu i decu? Jesam, rekao sam da me se ne tiču. Laž pomaže svakome. Najviše onome ko je na dnu. Iz laži izlazi istina o čoveku. Paradoks?

Volim da se ovako zaustavljam kod nekih reči, da stavim upitnik posle njihovog poslednjeg slova i malo promatram te reči, da ih dovodim u sumnju, da tražim njihovo tačno značenje u enciklopediji ili na internetu, manje na internetu, više u enciklopediji. Osećam da vas to iritira i drago mi je zbog toga. A onda kad pročitam samo značenje tih reči, sve zaboravim. I tako se vrtim ukrug. Eto, već pedeset i kusur godina. Tako da nemojte da mi zamerate kad stavim znak pitanja. Ako mi zamerite, bacite ove dnevnike. Bacite i ne vraćajte im se. Ovo je dnevnik čoveka koji je u kolicima. Da li razmišljate kakav je to čovek? Čovek kome je sudbina oduzela zgodne, gotovo atletski definisane noge. Je l’ on to mogao da zasluži? Nisam siguran. Baš bih želeo da to čujem od vas. Ova dnevnička forma mi olakšava. Zapravo... Nije sve tako. Imao sam pristojnu funkciju, vratimo se na to. Bila je to funkcija kakva se ne ostavlja, kakvu bi većina grčevito čuvala, kakvu bih i ja čuvao, da sam tada, kada sam je ostavljao, imao vizuru čoveka koji sedi u invalidskim kolicima i piše dnevnike. Piše jebene dnevnike. A nekada je pisao reportaže. Pisao. I pisao. I naučio o životu kroz to pisanje, kroz ta iskustva, kroz te vijugave dogodovštine. Maštao sam da će ti rašiveni događaji, ako se to tako zove, biti male bajke, pripovesti koje će biti rezervisane za moje unuke. Čekaj, o kakvim unucima serem? Nedopustivo sam patetičan. Jebiga, valja i to spomenuti, šteta je što sam se posvađao sa sinom, pre nego što je stigao da se oženi. Kad je dobio decu, nisu me posetili nijednom. Svađa je tanka reč, na tu tanku reč ne može da se šćućuri naš odnos. Jasno vam je. Bez obzira, ja ću da pišem, a vi čitajte ako imate snage. Dugo sam skupljao energiju da krenem u ovaj proces pisanja. Zaista dugo. To isto nije bio lak put. Nimalo lak. Štaviše. Ima li igde lakog puta? Da li je u mom životu ikada bilo lakog puta? Ko mi odgovori na to pitanje, vodim je na ručak. Razumem da joj je teško da ponudi odgovor koji će me zadovoljiti. Jer vidite, mi se... Mi se, naime, ne poznajemo. Namerno koristim ženski rod. Ne bih ostavio bez ručka ni muškarca, samo neka mi odgovori na pitanje. Ja sam zapravo jedno veliko pitanje. To je sjajan opis mene kao lika. Uvek sam želeo da neko napiše nešto o meni, pa da se to kasnije izvodi. Nikada to nisam priznao. Došao sam u pozne godine, a da to nisam izgovorio naglas. Nekada je dobro dovesti svoj ego do toga da se rastvori kao šećer u vodi. Samo sam želeo da neko stvori lika kakav sam ja. Nisam tražio puno. Siguran sam da u tom slučaju nikada ne bih pisao ovo. Ne bi imalo potrebe za tim. Pitate li se možda gde sam ja? Ako se pitate, mogu da vam odgovorim. Ako se ne pitate, svejedno ću vam reći. Sedim u jednoj sobi u Centru za socijalni rad u Beogradu. S vremena na vreme, poseti me poneki domar. Još uvek nisam tako dramatičan slučaj, da dobijem posete medicinskih sestara. To još moram da zaslužim. Pogledam, takođe sporadično, dole ka svom starom prijatelju. I on me je izdao. Doduše, ne kao svi ostali. Povremeno se i on seti da me pozdravi. Ne vidim prevelike koristi od tog njegovog čina. Svakako, i dalje sam u kolicima. Bespomoćnost je moja presudna crta. Crta lica, koja ocrtava i položaj tela. Crta koja ocrtava. Ne volim ljude koji komplikuju. Sve je u jednostavnosti. Verovatno još neko pamti moje pretenciozne rečenice, koje su označavane kao suvisle i promišljene. Nisu takve. Ljudi vole da vide mudrost, tamo gde je nema, a onde gde mudrost vrvi, ljudi to proglašavaju nezrelošću. Odgovorno vam tvrdim da sam te rečenice koje su tako strastveno hvalili svi redom, pisao preko kurca i što bi se reklo, ubacivao levom nogom u Word. Ali, dobro. Šta očekivati od ljudi! Ne umeju da procene ništa. Evo, uzmite primer od malopre. Kada bi ovde neko znao da radi posao, meni ovakvom bi poslao jednu medicinsku sestru. Očigledno je da sam ja takav pacijent. Očigledno je meni. Ne i njima. To je skroz u redu. Ne bunim se. Pitam se, da li će moj glas više ikada imati onaj značaj? Da li glas onoga ko urla ima važnost, ako taj koji urla nema ljude koji su zaslužni što je on baš takav čovek? Kritikovao sam komplikovanost kao fenomen i onda sam ponovo i sam uleteo u to đavolje dvorište pretencioznosti.

Ne znam kako se beži odavde!

Toliko je zagušljiva ova soba, da mi pada pritisak. Srce sporije lupa, nos jedva primetno talasa nozdrvama. Noge se pružaju do kolena. Tu je kraj. Tu nema više ničega. Nema nogu, posle kolena. Priznaću vam sve sada! Naručio sam da mi postave bombu pod auto, s namerom da odem zauvek. Da sam uspeo u svojoj zamisli, ovo što ovde baljezgam nikada ne biste pročitali. No, automobil je eksplodirao. A ja sam, sasvim neplanirano, ostao samo bez nogu. Ne i bez gornjeg dela tela. Oštećenje mozga nije rezultat ove akcije. Njega sam oštetio na drugim mestima. Bez obzira, uputili su me na snimanje glave, pa sam greškom lekara završio na odeljenju za EEG pregled. Kao da sam imao epilepsiju. Kakve budale! Ili ipak ne?! Niko nigde nije slučajno završio. Sve ima svoj smisao. Tako govore. A onda svi traže taj smisao. Kao da ga nema. Kao da nije dostatno verovati da postoji. Ostavimo se onih misli koje su sklone psihotičnom poremećaju. Jer, lepše su one proste, tačnije su one priglupe.

Želudac mi stavlja do znanja da je moja ispovest totalni galimatijas. Ućutite, ne pitajte više ništa i pustite me da govorim, da tihujem i jaučem. Monolog je nekako čistiji od dijaloga. Jauk nije u mom duhu, ali jebiga, tišina će biti. Monolog ima vrat od ćutnje. Kao da opet zaboravljamo, gde sam ja! U ovoj sobi, u kojoj sam zakočio točkiće od kolica, nalazi se jedan radio tranzistor. Pretpostavljam da ga je neko davno zaboravio. Prošla su vremena kada je on imao svoje mesto u ovom svetu.  Soba je krcata predmetima kojima je istekao rok trajanja. Kao što je i meni istekao rok trajanja. Kao što je sama sintagma rok trajanja stvorena da bi nekome istekla. Nekada. Želeo sam da budem prvi čovek i eto, prvi sam čovek kome je peščanik okrenuo leđa. Svako ima rok... Ali ajde da ostavimo to sve po strani. Postoji nešto uistinu prijatno u nostalgiji. Osim što je krajnje subjektivna. Čemu ja težim? Subjektivnost to zasigurno nije.

Davno sam razgovarao s prijateljem, kome se jedva sećam lika, kažem – pre mnogo godina je to bilo. Zaista mu je dobro išlo u komunikaciji sa mnom, imao je diplomu filozofije i kao da je želeo da sve poluge svoje intelektualne mašinerije za torturu isproba na meni. Tog prijatelja, tog i takvog, upitao sam, dok je ispijao mineralnu vodu, jer to su bili retki trenuci njegove ćutnje, upitao sam ga pomalo naivno: reci mi, šta je nostalgija? Njegov odgovor mi i danas iscrpljuje neurone u mozgu. Rekao je: nostalgija je ključ za kamena vrata kroz koja se prolazi u jednom smeru. Rekao je. I ja sam mu... Ja sam mu, čini mi se, poverovao.

E, zato sam danas ovde! Postoji i ono što mi nije rekao, a to je kako se zove taj smer?

Bez obrzira na sve, sumanuto bi bilo pomisliti da nisam od one vrste ljudi koja bi zgrabila ključ za ta kamena vrata, pa čak i ako se taj pravac zapravo zove: sigurna smrt.

I kada bi me naterali da kažem jednu posve mudru misao, molio bih da to bude jedna o meni. Jedna testamentarna.

Od danas više ne mogu da hodam!