FILIP GRUJIĆ: Uvek gledajte da li su sagovornicima izgrickani nokti na rukama

''Primećen već kao romanopisac (Bludni dani kuratog Džonija) i kao dramatičar (Ne pre 4.30 niti posle 5.00), Filip Grujić (Novi Sad, 1995) jedan je od najzapaženijih "novih glasova" na srpskoj književnoj sceni.'' Ovim rečima ga je opisao Teofil Pančić. A u intervjuu internet časopisu Salome, Grujić govori o tajnama zanata, problemima i mukama s kojima se suočava, o tome kada će Jugoslavija prestati da bude tema, o Vučiću kao potencijalnom dramskom liku, ali i fudbalu, te o tome zašto smatra da je najhrabrije pisati o intimnim temama. 
Razgovarao: Tadija Čaluković



Koja je tvoja lična definicija dramaturgije?

• Teško je odgovoriti na ovo pitanje jer često se frljamo sa tim terminom; dramaturg je osoba koja radi na tuđem tekstu, dramski pisac je osoba koja tekst piše. Ali hajde ovako; dramaturgija je sklapanje i rasklapanje i sklapanje, opet. Nauči te da ne budeš zaljubljen u svoje reči, a to je mnogo lepa stvar.
  

Koji su najočitiji problemi dramaturgije na filmu danas? A koji u pozorištu?

• Imam utisak da smo zaboravili da pričamo; razgovori, bili oni unutrašnji ili spoljašnji, usmereni ka sebi ili ka drugom, nikako da prodišu, što sam i kod sebe uočio, pa sad pokušavam da se ispravim. Mnogo smo opterećeni simbolikom razgovora i onoga šta se izgovori, da ispada da je najveće umeće kad se napiše dijalog sa što manje reči, a što više značenja. Ali na taj način, stalnim redukovanjem govora, svođenjem jezika na proste odgovore, gubi se poetika, jer, kako kaže Selin, čovekov način govora je poetski, a ne prozni. Poslušajte samo ljude oko vas, njihove priče ne idu uvek pravolinijski, nemaju uvek značenje, nekad se zaborave, pa odu negde sasvim drugde, a odande negde još dalje, pa se vrate ili se ne vrati; ali u razgovorima postoji život i postoji tužno i smešno i nebitno, ali to nebitno čini poeziju koju smo, deluje, sasvim zapostavili u pisanju dijaloga. 

,,

Maskulinitet je tema koja me okupira i kojom se neprestano bavim – od Džonija, preko drama, do novog romana – ne zato što se stidim što sam muškarac, već zato što u ono šta jesi, u porodično vaspitanje, u ljude koje voliš, u stvari koje uzimaš zdravo za gotovo, u funkcijama i ulogama u porodici – tu je potrebno da se preispituje

________________________________________

Šta su za tebe postulati dobre predstave?

• Nema pravila; nekad savršeno ispričana priča ne uspe da izazove niti jednu asocijaciju ili emociju, a nekad je dovoljno da bude jedna dobra scena, jedna dobra slika koja me prebaci negde drugde i onda maštam. Ukoliko me predstava natera da maštam, zadovoljan sam.
  

Da li je svako pisanje ideološki čin?

• Svaka tema je politička tema. Što se tiče ideologije, ona je nedefinisana.
  

Oliver Frljić ove je sezone postavio Braću Karamazove u Zagrebačkom kazalištu mladih. Koliko je teško dramatizovati autore formata Dostojevskog koji nisu pisali s namerom da njihov tekst oživi na pozorišnim daskama? 

• Ne znam, šta kaže Frljić, da li mu je bilo teško? Gledao sam Madam Bovari u «Gavelli», eto, to je veliki roman, a dramatizovan sasvim drugačije, a uspešno. Da li je bilo teško, ne znam, ali veliki romani su tu da se igramo s njima i to je bitno.

Koje savremene dramske autore iz Hrvatske najviše ceniš?

• Čitao sam Moniku Herceg, Dina Pešuta, Ivanu Sajko, Gorana Ferčeca... Ima tu dobrih stvari.

,,

Lako je pljuvati državu i političare, hajde kaži sve šta misliš o porodici, prijateljima, momku i devojci. U intimnosti se kriju muda
____________________________________

Koje savremene dramske autore iz Srbije najradije čitaš?

• Trenutno radim sa studentima na Fakultetu dramskih umetnosti na njihovim dramama i među njima ima mnogo drama koje bih voleo da sam mogao da napišem ja. Ali da ih ne nabrajam poimence, imamo stvarno zanimljivu i šarenoliku scenu koja mora da postane još zanimljivija, veća i šarenolikija. Tanja Šljivar se lepo igra sa tekstom, a sjajno i piše, kao i Dimitrije Kokanov, Tijana Grumić, tu su i Vida Davidović, Đorđe Kosić, Isidora Milosavljević, Katarina Mitrović, znam koliko toga ima da kaže Dejan Prćić. Nekog sam zaboravio i to nije lepo, ali uvek je tako. Uvek se neko zaboravi.
  

S obzirom na to da se protiviš mistifikaciji umetničkog procesa, otkrij nam koja je najvažnija lekcija o dramaturškom zanatu koja ti služi kao polazna tačka za dalje delovanje?

• Svaka priča, koliko god bila apsurdna, koliko god bila na ivici narativa, koliko god bila daleka od realističkog obrasca, koliko god se trudila da bude drugačija (a što i ne bi), u svojoj osnovi je priča i u svojoj osnovi ima svoja, unutrašnja, pravila. Tu je zanat; uočiti pravila svoje priče i dosledno ih sprovoditi ili ih dosledno uništavati.

Koliko si podložan skepsi dok pišeš?

• Skepsi? Podložan sam preispitivanju sebe i svojih odluka, ali svi smo i tu nema greške. Jedan dan obožavam sebe, drugi dan prezirem; možemo da pitamo bilo koga drugog, pretpostavljam da bi bio sličan odgovor. Ne bi pisali da ne sumnjamo u nešto, a logično je da onda i sumnjamo u sebe.

Šta je zahtevnije napisati – roman ili dramu?

• Šta bi radije voleo da imaš – noge dugačke kao prste ili prste dugačke kao noge?

Tri reči kojima opisuješ svoje stvaralaštvo?

• Upornost. Neizdrž. Detalji.
  
  

Koji su tvoji intimni ciljevi koje sebi postavljaš u kreaciji dramskog lika?

• Samo da ne bude savršen, sve ostalo ćemo lako.

,,

Mislio sam da je stil dovoljan, ali ispada da je to samo lenjost
______________________ 

Šta je za tebe idealna dramska situacija?

• Ona koja može lako da se razreši, ali nešto u čoveku ne želi da je tako lako reši.

Pripadaš grupi pisaca koji veruju u moć originalnog naslova. U umetnosti, kao uostalom i svuda, đavo je u detaljima. Da li može da te iznervira kada se suočiš sa neinventivnim naslovima drugih autora?

• Iskreno, baš se mučim s naslovima u poslednje vreme, imam osećaj da sam prva dva, tri samo isprdnuo, a sad više ne uspevam. Evo, pišem novi roman i sve što smislim mi deluje istrošeno, glupo i nemaštovito. Jako sam loša osoba za to pitanje trenutno, jer sam ranije mislio da naslovi treba da uhvate emociju priče, a sad mi se čini da nema ništa teže nego dati dobar naslov od dve reči, da bude stamen, postojan, jedinstven. Nije dovoljno samo dati dug naslov pa da neko kaže; «vau, kako je to originalan i jedinstven naslov», a čini mi se da sam mislio da jeste. Sad ne znam ništa i to me užasava.
  

,,Imam problem sa literarizacijom Vučića zato što mi on po svemu djeluje pretjerano. U takvom pretjerivanju nema lika, nema mogućnosti za priču.’’ Ovo su reči Miljenka Jergovića. Međutim, činjenica je da je Vučić sklon generisanju dramaturgije, a posledice toga osećamo svi. Kakvo je tvoje stajalište po ovom pitanju? Ima li kod Vučića potencijala za punokrvnog dramskog lika?

• Naravno da ima, ali za to mora da prođe još malo vremena. Sad bi se on tumačio kao karikatura, a Vučić je sve samo ne karikatura. Upravo je u tome i problem, kada bi stvarao lik predsednika, ti bi morao da ga posmatraš kao čoveka – sa svim svojim lošim, ali i dobrim stranama. Da ga razumeš. A ne možeš da ga razumeš i da ga posmatraš kao čoveka, a ne samo kao funkciju, dok god, na neki način, zavisiš od njega. Siguran sam da bi se i Jergović složio da je mogućnost za priču u onome šta je ispod tog preterivanja, odnosno u onome šta je dovelo do tog preterivanja, ali za tako nešto, kažem, morao bi Vučić da prestane da bude «Vučić», a za to još nije vreme. Kao što je napisano u biografiji Suzan Sontag – postoji velika razlika između Suzan i «Suzan Sontag».

Kiš ili Pekić? I zašto?

• Kiš, zato što lepo peva.
  

Ako bi morao da biraš: stil ili sadržaj?

• Mislio sam da je stil dovoljan, ali ispada da je to samo lenjost.

Svojevremeno si istakao da ti je ostalo u sećanju svrgavanje Slobodana Miloševića. Ali, šta je za tebe ono što je Milošević uništio - Jugoslavija? I da li će ona ikada prestati da bude tema?

• Jugoslavija će prestati da bude tema kad više ne budu postojale ni generacije koje su živele u Jugoslaviji, ni generacije čiji su roditelji živeli u Jugoslaviji – prvo, zbog njihovog živog sećanja, a svako ima svoje, a drugo, zbog njihove priče o živim sećanjima koje se prenose. Kada priče postanu samo priče, bez živih dokaza, onda će, nadam se, biti lakše. Ali ovo je trusno područje, ne računam da je moguće da spojimo tolike godine u labavo iskonstruisanom miru.
  
  

Kakva je budućnost kulture?

• Da bi na takvo pitanje odgovorio, prvo bismo morali da definišemo šta je sve kultura – Teri Iglton u svojoj knjizi «Kultura» objašnjava sve njene elemente, a zaista ih je mnogo. Bio sam nedavno u Pirotu, uživao sam u kulturnom nasleđu – peglanim kobasicama, pirotskom kačkavalju, kući «Malog Riste» prepunoj ćilima. Ali ako pričamo o umetnosti i u kom pravcu se ona kreće, ne mislim da će ona postati nevažna. Ljudska je potreba da stvara, od pamtiveka. Pitanje je uloge države u tome (dobro, ne samo u tome) – da li će podržavati i ulagati u svoje umetnike ili će ulagati samo u svoje prijatelje? Zvučim pamfletski, možda i jesam. Ali potrebna je podrška i potreban je novac i potrebno je vreme i potrebno je ulaganje. Ali, kažem, čovek je stvarao i u Alhambri, ne zato što je očekivao zaradu od toga, već zato što život kad bi bio samo smislen, bio bi do kraja besmislen.

Nik Hornbi poznat je po romantizaciji fudbala. I u tome nije usamljen. Ovo je mundijalska godina. Tvoji likovi Džoni (roman: Bludni dani kuratog Džonija) i Eben Bajers (drama: Vilica Ebena Bajersa) karakteristični su po izraženom maskulinitetu. Da li je dramaturgija fudbala za tebe plodan materijal za dramsko stvaralaštvo? I kakva su tvoja iskustva sa ’’testosteronskom’’ dramaturgijom?

• Fudbal je za mene mesto velike inspiracije, iz dva razloga – odrastao sam gledajući, subota popodne, utorak u 20.45 (neću im oprostiti što su pomerili termin na 21.00). Obožavam i da ga igram, zato što fudbal pružaj osećaj pripadnosti, takmičenja, dokazivanja. Ali upravo u tome i leži problem. Kakva je ta pripadnost? Čemu pripadaš? Da li u toj pripadnosti možeš da zadržiš svoja razmišljanja i stavove ili se prepuštaš grupi jer je zavodljiva i snažna? Šta, uopšte, ta grupa predstavlja? Na kraju, kome ta grupa pripada? Maskulinitet je tema koja me okupira i kojom se neprestano bavim – od Džonija, preko drama, do novog romana – ne zato što se stidim što sam muškarac, već zato što u ono šta jesi, u porodično vaspitanje, u ljude koje voliš, u stvari koje uzimaš zdravo za gotovo, u funkcijama i ulogama u porodici – tu je potrebno da se preispituje. Tako se dolazi i do pitanja bez kojih, koliko god tvrdili suprotno, ne možemo – šta znači biti muškarac i šta znači biti žena i kako to određuje naše živote i kako i koliko smo spremni da neprestano preispitujemo naše uloge i zašto jesmo i zašto nismo.  
  
  

Podstanar je, na neki način, apatrid. Da li je pasivan junak teret ili olakšanje u procesu rada?

• Ista muka, ista.

,,

Vučić je sve samo ne karikatura. Upravo je u tome i problem, kada bi stvarao lik predsednika, ti bi morao da ga posmatraš kao čoveka – sa svim svojim lošim, ali i dobrim stranama. Da ga razumeš. A ne možeš da ga razumeš i da ga posmatraš kao čoveka, a ne samo kao funkciju, dok god, na neki način, zavisiš od njega. Siguran sam da bi se i Jergović složio da je mogućnost za priču u onome šta je ispod tog preterivanja, odnosno u onome šta je dovelo do tog preterivanja
_____________________

Da li si saglasan sa tvrdnjom jednog ovdašnjeg pisca:,,Olovka piše srcem, ako imaš muda’’?

• Lako je to reći, ali šta znači imati muda? Lako je pljuvati državu i političare, hajde kaži sve šta misliš o porodici, prijateljima, momku i devojci. U intimnosti se kriju muda.

Šta bi poručio mladima koji pišu i imaju ambicije da se profesionalno bave pisanjem?

• Uvek gledajte da li su sagovornicima izgrickani nokti na rukama. Ako nisu, postavite sebi pitanje zašto nisu, ako jesu – isto.

_______________________
foto: Predrag Mitić