FILIP RUTIĆ:   

Bespomoćnost i beznađe ključne su teme naše generacije. Zatočeni smo u limbu prepunom  očekivanja iz kojeg je jedini izlazak prodaja duše 

Praksa je da uvek pre intervjua stoji uvod. Ali, svaki uvod je nebitan. Svi odmah čitaju intervju. Ali ako ipak neko ovo čita...

Filip Rutić, autor romana O neuspjehu i nebitnome govorio je za Salome o ogledalima i kukavičluku, o naivnostima i samosažaljevanju, o fenomenu selidbe, ali i o pomirenju sa samim sobom, kao i o smeru u kojem dalje vodi svoj život.

Siguran sam da nije šteta da uvod bude neuspešan, ako posle njega sledi ovakav intervju. 

Razgovarao: Tadija Čaluković 

,,O neuspjehu i nebitnome’’ je knjiga u kojoj pratimo hroniku jedne potrage za identitetom. Neimenovani glavni lik je, u većoj ili manjoj meri, tvoj alter ego. Nisi želeo da napraviš distancu i pristupiš tekstu iz perspektive objektivnog pripovedača. Zašto si se opredelio za tu vizuru, za pisanje iz prvog lica?  

- Zapravo sa svakim novim proznim tekstom prolazim kroz sličnu dilemu. Često započinjem pisanje istog komada teksta iz prvog, pa zatim iz trećeg lica, i onda uspoređujem i vežem koji mi pristup više odgovara za ono na čemu konkretno u tom trenutku radim. U ovom slučaju sam se samo priklonio dugoj i već isfuranoj tradiciji autora koji u svom prvijencu protagonista tretiraju kao svoj alter ego. Bila je to terapija, možda sam čak i išao linijom manjeg otpora u namjeri da si dokažem da mogu napisati roman. I, eto, jesam. 

Koliko ti je pisanje romana pomoglo da sebi razjasniš ono što ti se događalo na ličnom planu? 

- Sam proces pisanja nije bio od velike pomoći u tome, kako kažeš, razjašnjavanju. Ne mislim niti da sam krenuo pisati s tom potrebom. Za mene je proces pisanja više bio proces opservacije, upiranja prstom, bez izražene potrebe da na kraju mogu reći kako sam se obračunao s određenim temama ili sumnjama koje se nameću kao motivi kroz roman.

,,

Možda u nekim inicijalnim skicama, kad sam još zamišljao, a ne pisao, sam tog junaka vidio kao domaću verziju Artura Bandinija iz serije romana Johna Fantea

______________________ 

Rekao bih da je esencija tvog romana opisana kroz jednu sintagmu koja se javlja u ranoj fazi knjige, dakle: umjetnost mimoilaženja. Sve je u ovoj knjizi upravo to, a pre svega problem – mimoilaženja sa samim sobom. Kako komentarišeš ovu moju tezu i jesu li zaista najgori obračuni sa osobom koju vidimo u ogledalu? 

- Mimoilaženje nekako podrazumijeva slučajnost. Ovdje se više radi o onom namjernom, o odluci da se od samog sebe bježi. Je li to kukavičluk ili najbolji mogućni obrambeni mehanizam, ne znam ni sam. A ogledala izbjegavam u širokom luku.  

Sveopšta bespomoćnost javlja se kao generacijska tema. Roman Filipa Grujića ,,Podstanar’’ još jedna je knjiga koja je doprinos toj tematici. Šta je razlog tome? 

- Nisam upoznat sa romanom svog imenjaka, no nije teško detektirati bespomoćnost i beznađe kao neke ključne teme naše generacije. Uči nas se odmalena da prošlost ostavljamo iza sebe i gledamo prema budućnosti koja je – kakva? Meni, kao dvadesetpetogodišnjaku s 65 eura na računu, izgleda poprilično usrana. I onda ostajemo zatočeni u tom nekom limbu prepunom nametnutih i samonametnutih očekivanja iz kojeg je jedini izlazak, čini se, prodaja duše.  

Upravo Grujić, u intervjuu časopisu Salome, kaže da je za njega idealna dramska situacija ,,ona koja može lako da se razreši, ali nešto u čoveku ne želi da je tako lako reši.’’ Čitajući tvoj roman, rekao bih da si saglasan sa ovom definicijom. Da li grešim? 

- Da me pitaš koja je za mene idealna dramska situacija nemam pojma što bih odgovorio, no sad mi je teško ne prepoznati taj mehanizam u vlastitom romanu. 

Dok sam čitao knjigu, navirali su mi iz sećanja, Karl Rossmann iz Kafkine Amerike. A onda mi se, na trenutke činilo, da je tvoj lik, na neki način Holden Caulfield u šinjelu dobrog vojnika Švejka. Znam da to zvuči pretenciozno, ali zaista je tako. Koga si ti imao na umu tokom kreiranja svog junaka?

- Protagonista je i moja cimerica usporedila sa Holdenom, bez Švjekova kaputa doduše. Ne znam jesam li imao ikoga na umu. Možda u nekim inicijalnim skicama, kad sam još zamišljao, a ne pisao, sam tog junaka vidio kao domaću verziju Artura Bandinija iz serije romana Johna Fantea. Na kraju sam se pokušao odmaknuti od bilo kakvih uzora zbog rastuće averzije prema vrsti romana na kojima sam odrastao i kakav sam i sam krenuo pisati. Averziji koja je bila uzrokovana osjećanjem neorginalnosti i upadanja u klišejizirane obrasce pisanja o sebi, o mladom piscu, o neuspjehu i nebitnome. 

Tvoj lik je de facto antijunak. Da li je gubitnička pozicija zapravo najpotentnija za književnost?  

- Da. Pisci obožavaju samosažaljevanje koje nekako neminovno dolazi iz previše introspekcije. 

,,

Kad sam na samom početku rada na romanu ispisivao motive i smjernice selidba mi je bila među najbitnijima. Odnosno, u ovom slučaju više život na relaciji između dva grada – centra i periferije, Zagreba i Varaždina
________________________

,,Čitao sam isključivo muške američke pisce’’ Ovo su reči tvog junaka. U romanu je veoma prisutna intertekstualnost, spominju se brojni autori. Roman si pisao dugo i sa pauzama. Da li si tokom tog procesa i sȃm čitao knjige koje navodiš i jesu li baš one presudno uticale na tvoj stil u romanu?  

- Da, ova rečenica bi ujedno trebala funkcionirati i kao kritika. Kao i protagonist, i sȃm sam odrastao na muškim američkim piscima i tu svoju nenačitanost tek od relativno nedavno ispravljam. Ono što čitaš te zbilja čini onim što jesi kao autor. U takvim zatvorenim okvirima nije se moguće razvijati. Tokom procesa pisanja moje širenje literarnih vidika već je bilo u punom mahu tako da su reference iz romana više odjek tih formativnih godina.  

U romanu je primetan vrlo izražen osećaj za detalj ili upravo: nebitnost. Čim je nešto marginalno, tebi je kao piscu, samim time - atraktivno. Odakle takva fascinacija? 

- Kužiš, baš je u tome stvar. U svim tim detaljima, nebitnostima, marginalnostima. Zbog tog se sve isplati. Mislim da sam zbog toga i počeo pisati.  

,,Prije selidbe u Zagreb bio sam nevjerojatno uzbuđen. Za mene je tada Zagreb predstavljao gotovo mističan grad.’’ Ovako pišeš u romanu. Kako gledaš na selidbu kao čin? Reč je o velikoj temi u književnosti, od Mirka Kovača do Miljenka Jergovića. Koliko to može da uzdrma mladog čoveka i utiče na njegovu osobenost?  

- To je perspektiva djeteta iz periferije. Zamisli, nekom iz Zagreba to zvuči urnebesno, naivno, seljački. Kad sam na samom početku rada na romanu ispisivao motive i smjernice selidba mi je bila među najbitnijima. Odnosno, u ovom slučaju više život na relaciji između dva grada – centra i periferije, Zagreba i Varaždina. Što je to onda? Neka vrsta poluselidbe. Rastrganost na naučene obrasce ponašanje iz prošlosti, iz rodnog grada i nasilan pokušaj prilagodbe na nešto novo i nepoznato, što ti nudi mogućnosti o kojima si prije samo sanjao.

,, 

Ono što čitaš te zbilja čini onim što jesi kao autor. Tokom procesa pisanja moje širenje literarnih vidika već je bilo u punom mahu tako da su reference iz romana više odjek tih formativnih godina

__________________________

,,O neuspjehu i nebitnome’’, knjiga je koja nije sklona literarnoj pirotehnici. Njome dominira jednostavnost i lakoća nizanja rečenica. Što se, uostalom, nadovezuje i na Emersonov citat kojim otvaraš knjigu, a koji kaže da je život zapravo ono što čovek celoga dana misli. Razbuktali tok misli, te presek osećanja glavnog junaka u realističkom obrascu predstavljaju put koji si izabrao. Misliš li da se tako najbolje postiže autentičnost?  

- Nisam ja neki arbitar za autentičnost. Roman sam pisao onako kako sam u tom trenu jedino znao i kako sam osjećao da je ispravno. 

Neposredno nakon što smo se upoznali, rekao si mi da i dalje nemaš hrabrosti da svojoj frizerki kažeš da nisi više student sociologije. I to mi je prošlo kroz glavu, dok sam čitao tvoju knjigu. Gajio si i gajiš i dalje neki sentiment prema sociologiji. A opet, taj period, makar u romanu vezuješ za pojam neuspeha.   

- Odlično sjećanje! Samo, ne bih rekao da se radi o hrabrosti nego o sramu. Zamisli, žena koja je mlađa godinu dana od mene otvorila svoj obrt i ide joj jebeno, a ja skačem s jednog neperspektivnog faksa na drugi i uvelike ovisim o financijskoj pomoći roditelja! Zadnji puta sam joj rekao da sam završio faks i da otprilike radim u struci. Bila je zadovoljna odgovorom. 

Da li to znači da prelazak na Akademiju dramske umjetnosti doživljavaš kao uspeh? Je li to dostignuće koje najzad, iza ugla, čeka i tvog lika? A poznavajući cikličnu prirodu života, on bi mogao da dođe i do faze – o usp(j)ehu i bitnome? 

- Prelazak na Akademiju svakako mi je otvorio određena vrata i pomogao mi da se usmjerim, a to je bilo ono što mi je ranije baš nedostajalo. Tako da možda se ovdje zapravo ne radi o uspjehu i neuspjehu, nego o jednostavnom pomirenju sa samim sobom i smjerom u kojem dalje tjeraš svoj život. 

Zna li tvoja frizerka da si objavio roman? 

- Nema pojma! Hvala bogu!

______________________________________________ 

foto: Matija Benić