Razgovarao : Tadija Čaluković

Odavno mi je bila želja da uradim intervju  s  Miljenkom Jergovićem. Zasigurno mojim omiljenim regionalnim piscem. Uvek kad bi me neko pitao ko ti je omiljeni pisac sa prostora  bivše SFRJ, ja bih bez razmišljanja govorio - ,,Miljenko Jergović’’, pa bih čak i dopunio to kazavši da je on nesumnjivo najbolji pisac na Balkanu. Poslavši prvu poruku i pitanja, kasno u noć 10. aprila, sa strepnjom sam legao u krevet. Rano ujutru sačekao me je mio odgovor da možemo napraviti intervju. Mojoj sreći nije bilo kraja kada mi je Miljenko još napisao da su pitanja odlična i izrazito ih pohvalio. Usledio je, zatim period čekanja odgovora. Ali vredelo je, sve. Nadam se da ćete uživati u ovom intervjuu koliko sam i ja, a Miljenku je nedavno izašla i knjiga u izdavačkoj kući ’’Booka’’ – Levijeva tkaonica svile, pa požurite da je pazarite.

Svoju karijeru počeli ste zbirkom poezije Opservatorija Varšava, za koju ste dobili nagrade Mak Dizdard i Goranovu nagradu. Zbog čega je poezija sve manje cenjena u odnosu na prozu i da li danas može da se postane ozbiljni literarni stvaralac bez proznih dela ?

- Odgovor je jednostavan: poezija se lošije prodaje u knjižarama. A mi, na žalost, živimo u vrijeme kada je prodaja kriterij svega. Ali naravno, može se biti ozbiljan, značajan, velik književni stvaralac i bez pisanja proze.

Sarajevo-grad u kom ste rođeni, u kom ste odrasli, ali i grad koji se provlači kroz mnoga Vaša dela. Da li je Sarajevo „krivo“ i za odabir Vaše profesije ? Ili je tu ljubav prema čitanju na vas preneo vaš profesor Abdulah Šahmanović o kojem ste pisali jednu izuzetno zanimljivu priču ?

-Teško mi je odgovoriti na to pitanje, jer ne znam kako bi to bilo da sam odrastao u nekom drugom gradu, na nekom drugom mjestu, a ne u Sarajevu. Nastavnici, učitelji, profesori su, naravno, važni. I to u dva smjera: oni ti mogu približiti svijet književnosti, ali ti ga mogu i udaljiti.

Zbirka priča Sarajevski Marlboro, o zaraćenoj Bosni  je, ipak Vaša najpoznatija knjiga. Zbog čega je to delo doživelo medjunarodno priznanje i toliki uspeh ?

-Vjerojatno zato što je u to vrijeme, krajem devedesetih, Bosna bila važna, planetarno prisutna tema. Kao danas Sirija ili Afganistan. Nesreća je najbolji marketing za književnost i umjetnost općenito. Na žalost, tako je.

Imate iskustva sa mnogim žanrovima u književnosti, počev od poezije pa esejistike, zatim pisanja priča i romana. U kom se najviše pronalazite?

-U svakom. Ja sam naprosto pisac.

Tokom Vaše novinarske karijere uradili ste intervju sa velikim Mirkom Kovačem, koji mene pomalo podseća na ovaj intervju. Šta ste to naučili iz novinarstva, koje su najznačajnije lekcije?

-Novinarstvo pisca uči disciplini, uči ga poštivanju rokova. Osim toga, u neka prethodna vremena, kada sam se ja počinjao baviti i književnošću i novinarstvom novine su bile dobre, zanimljive i uzbudljive, a novinarstvo je bilo jedna od najpoželjnijih profesija. Danas je sve to teško zamislivo.

Prema vašoj knjizi Buick Riviera uradjen je istoimeni film u režiji Gorana Rušinovića. Kako gledate na Vašu delatnosti u oblasti filma i kakav je osećaj da gledate kako velikani glumišta i vizuelno oživljavaju vaše likove?

-Film je nešto drugo od književnosti. Volim Rušinovićev film, volim i naš zajednički scenarij, ali ni jedno ni drugo zapravo i nema previše veze s istoimenom knjigom. Tako i treba biti. Nisu dobri oni filmovi koji su previše nalik na knjige po kojima su nastali.

Prvi roman napisali ste 2003. godine – Dvori od oraha. U to vreme imali ste trideset i sedam godina. Kada je pravo vreme za pisanje prvog romana?

-Nema pravog vremena. Svako je vrijeme i pravo i krivo.

Smatrate da od revolucije nema sreće. Čime su onda vođeni svi oni koji se u nju upuštaju?

-Vođeni su nadom. Pretpostavljam da je tako.

Ko su ljudi koji se nazivaju revolucionarima današnjice?

-Nema ih.

                         Basara i Jergović na promociji 

Zajedno sa Markom Vidojkovićem ste proputovali prostore bivše Jugoslavije vozeći  jugo za potrebe dokumentarnog filma Putovanje kroz istoriju, historiju i povijest . A u saradnji sa Svetislavom Basarom objavili ste dve knjige vaših prepiski – Tušta i tma i Drugi krug. Ispričajte nam malo više o te dve saradnje i imate li u planu nešto novo sa nekim drugim piscem ?

-To su dvije različite stvari. S Markom sam proputovao bivšu Jugoslaviju, i dobro smo se namučili na tom snimanju. Film je veliki posao, a nas dvojica na takvu vrstu poslova  baš i nismo bili navikli. A ovo s Basarom je čista uživancija. Lijepo je zajedno pisati, dopisivati se, s jednim tako velikim piscem.

                           Marko i Miljenko tokom snimanja filma        

Koje knjige i pisce ste čitali kad ste bili dete, a koje rado čitate danas ?

-Najviše sam i najradije u djetinjstvu čitao Branka Ćopića. Danas mi se fascinacije mijenjaju gotovo svakodnevno.

Za Vašu knjigu Otac  kritičari i čitaoci kažu da se po mnogo čemu razlikuje od svega ostalog što ste napisali. Na koja pitanja ona daje odgovore i zbog čega zaslužuje posebno mesto u Vašem stvaralaštvu?

-To je, čini mi se, pitanje za čitatelje.

Za Vaš opus vezuju se i brojne nagrade kao što su Meša Selimović, Veselko Tenžera, Goranova, itd... Na koju ste posebno ponosni i kakva je njihova uloga u životu jednog pisca?

-Ponosan sam na svakoga svog dobrog čitatelja.

Kako izgledaju bitke između pisaca i vremena u kom je sve bitnije od knjige i kulture?

-Nema bitaka. Čovjek se bavi onim što voli.

Šta biste poručili našim mladim čitaocima-omladincima koji imaju ambicije da se bave pisanjem knjiga ?

-Poručio bih im da se ne obaziru na poruke.