PRIČA

Dnevnik Karpa Meha

________________________________________

      Piše Tadija Čaluković     
_______________________________________

Kada sam se rodio 15. marta 1997. godine u porodilištu u Segedinu, jedinom većem gradu koji se nalazi u blizini sela odakle su moji, jedna žena u kasnim tridesetim u istoj prostoriji je preminula.

Mnogo godina kasnije do mene će dopreti mit, jer to mora da je mit, nema šanse da je istina, kako je ta gospođa koja je, isto kao i moja majka došla tu da se porodi, svakoga dana govorila kako će njeni blizanci biti rođeni sa deset kilograma. Oni su pak rođeni sa po tri kilograma, žena je preminula od bolova na porođaju, a ja sam tog 15. marta po prvi put ugledao svetlost bolničke sobe. Kako je samo blještala! Ovo porodilište su u čaršiji zvali inkubator, jer su mnoge bebe, zbog zidnih svetiljki prodornih odsjaja, opet prema verovanju, ostajale slepe odmah nakon što bi ih izvadili iz majčinih utroba.

Zašto počinjem od ove priče?

Zato što me je ovakav sled događaja nagnao na razmišljanje o tome koliko sam ja srećan što je moja majka preživela. Da li je to zaista tako? Moj odnos sa majkom, tačnije naš odnos uvek je bio vijugav, pun elana i još češćih razočarenja najpre i zbog njenog protivljenja da već od vrtića odustanem od higijene, da vodim zapušten život, da odbijem da sa ostalom decom odem u 13 časova i 15 minuta na zajednički ručak. Baka, žena na koncu sedamdesetih, redovno mi je davala novac koji mi je savetovala da trošim na zadovoljavanje želja devojčica. Međutim, devojčice me nisu htele. To je ostavljalo strašne posledice po moje odrastanje. I pored toga, voleo sam da uzimam pravdu u svoje ruke i suprotstavim se svakome ko nije poštovao devojčice. U nekoliko navrata dobijao bih žestoke batine, ali nisam odustajao od svog principa.

Dugo sam razmišljao o ženi koja je preminula na dan mog rođenja. Iako smo naizlged ta žena i ja dve potpuno različite ovozemaljske tvorevine, nešto u meni mi govori da je ona odredila moju životnu putanju, bar kada je reč o onome što sam najviše od svega voleo, a to je ženski rod.
Kada sam napunio 18 godina, roditelje nisam mogao da pitam za savet, pravilnije je reći da mi njihov stav nije bio naročito bitan. Oca sam retko viđao, dok je majka već odavno odustala od mene. Odlučio sam, pomalo furiozno, ali i bez velike pompe da se odselim u Beograd, na studije ekonomije. Istina je da sam bio nadaren za sabiranje, ne i vredan, ali dovoljno uporan da položim prijemni na Ekonomskom fakultetu i postanem brucoš. U prvoj godini sam nailazio na čudne poglede okoline, pretpostavio sam da je to zbog mog imena – Karpo, nedovoljno uobičajenog za beogradsku klinčadiju, ali moguće i zbog mog prezimena – Meh, koje je poput uzdaha rezignacije ’meeeh’, u značajnoj meri odvajalo moju generaciju i mene. Ne ulazim u nacionalističku svest mladih, koja očito postoji, ali nije sve bilo u tome. Naime, pošto sam za nepunih šest meseci promenio oko trideset stanova, baraka i podzemnih podruma u kojima sam obitavao, tuširanje mi je postalo nedovoljno dostupno, pa sam neretko odlazio na fakultet ne tako prijatnog mirisa. Time sam sebi zatvorio brojna vrata, ali prihvatio sam to, kao neminovnost, bez da sam ostalima govorio o kakvoj se zlehudoj stvarnosti radi. Nisam voleo da se žalim ljudima. To je naprosto tako. Sa prijateljima iz detinjstva sam zauvek prekinuo kontakte. Zapravo, sa većinom. Ostao mi je jedan prijatelj, s kojim se nisam slagao oko raznih stvari, ali sam uprkos tome, voleo da ga čujem. Iako nisam preterano čitao, pogotovo ne vesti, još manje knjige, kupovao sam kod jednog kolportera sa Slavije, brojeve Plejboja iz devedesetih. Drkao bih jako, mnogo i neštedimice ispuštao litre i litre semene tečnosti. Moje sperme. To sam bio ja. U tim trenucima orgazma, najviše sam razmišljao o sebi. Razmišljao kako je moj otac, dalekih sedamdesetih, jer me je dobio kasno za jednog muškarca, kupovao brojeve Plejboja iz vremena koje je usledilo neposredno posle Drugog svetskog rata i drkao jako, mnogo i obilato, sve dok se u borbi sa hiljadama drugih spermatozoida, nisam izborio da prvi dođem do majčine jajne ćelije. Ponosan sam na tu pobedu. Kad bolje razmislim, to je moja jedina pobeda. To što sam rođen. Ali, tu je nešto još važnije. U istoriji magazina Plejboj, krije se istina o meni. Okej, znam, to je pretenciozno reći, ali pretencioznost je jedino što mi je ostalo.

Jednog zimskog jutra, bio je 16. decembar, ako me sećanje ne vara, bio je to utorak, radnici gradske čistoće su uklanjali sneg koji je već dobrano zavejao Beograd. Tog jutra, dok su mi trepavice od promrzline postajale teške kao ledenice, otišao sam kod kolportera i pitao ga šta ima za mene. Pogledao me je ispod obrve, verovatno jer hladnoća nije mogla da suzbije moj smrad, a možda i u strahu da ću oterati ostale mušterije i bacio mi, nasumice, jedan broj Plejboja. Iako to inače ne radim, prvo sam pogledao datum. Bio je to 15. mart 1997. Ako ste zaboravili, to je dan kada sam rođen. Na naslovnici je bilo golo telo Tatjane Patitz, besprekorno zgodne i tada mlade Nemice, čije su noge bile osigurane na dvadeset miliona i petnaest hiljada funti. Istog časa sam tu cenu konvertovao u dinare i forinte, što smatram svojom profesionalnom deformacijom, pa vas time neću zamarati, ali kako brojevi znaju da odrede sudbinu čoveku najbolje će opisati to što sam zbirom i razlomkom tih brojeva dobio broj 25. Toliko u ovom času imam godina. Dvadeset pet, to zvuči kao pola jednog života. Kolporteru sam se zahvalio, on je klimnuo glavom, uzeo mojih petsto dvadeset dinara i ja sam nastavio tada da se spuštam niz Nemanjinu ulicu, najlepšu ulicu u gradu. Podsećala me je na brdovite delove moga sela u kome sam provodio dane i dane, godine i godine, pre nego što sam, umesto u recimo Pariz došao u Beograd. U broju Plejboja iz moje godine, našao sam fotografiju Cindy Crawford, kako naslonjena na gelender od stepenica, uz veliku veštinu engleskog fotografa sakriva ono zbog čega sam kupovao Plejboj. Moja požuda nije bila manična, opsesivna ili kako bi je već zajebano nazvao neki psihijatar, bila je to najobičnija navika, navika poput kupovine mleka i novina. U tom Plejboju sam našao priču o tome kako je ta 1997. godina, već do marta oborila sve rekorde smrtnosti na bolničkoj postelji prilikom porođaja. Onda sam, pretpostavljam morbidno, pomislio, zašto i moja majka nije tada umrla? Da li bi moj život izgledao drugačije? Čisto sumnjam.

U redu, dopustite mi da se na trenutak vratim u prošlost. Nisam celo detinjstvo proveo na selu. Živeo sam i u Segedinu i u Budimpešti, tamo odrastao tokom osnovne i srednje škole, zajedno sa dosta svojih prijatelja koji su isto kao i ja bili primorani da se odsele iz našeg sela, jer je čitavo to područje država prodala izvesnom Metju Balmodru, francuskom investitoru koji je od našeg zavičaja napravio najveći hotel u srednjoj Evropi. Moguće da je i moja nomadska sudbina, namerno već deseti put ponavljam reč sudbina, jer držim da je upravo ona presudna, dakle, moguće da je moja nomadska sudbina, trasirala moj habitus. Sigurno je odredila. U to verujem. Eto, kako jedan francuski investitor Metju Baldmor uđe u vaš život i promeni ga dok pucnete prstima. Ništa vaš nije pitao. Niko vas ništa nije pitao! I sve se promenilo. Baš sve. Valjda mi je zato selidba kao aktivnost trajno ostala u DNK.

Verovatno mi je zato lakše palo to preseljenje iz Budimpešte u Beograd.

Iako je u mladosti izgledalo da ću biti visok kao moj otac, koji je bajdvej bio visok 193, povukao sam na dedu po majci i ispao ogromnih dvadeset centimetara niži. Ta visina, u kombinaciji sa mojom kulturom netuširanja dovela je do toga da imam socijalnu falinku svetskih razmera. Prljavština. Smrad. Neprijatan miris. A znao sam dobro da, sve kreće od mirisa. Učiteljica iz osnovne škole u Segedinu, na nekom času koji se zvao Svet oko nas, ili kako već, govorila je dobrih četrdeset minuta kako čoveka definiše ne samo njegov miris, nego i to koje mirise voli, koje pamti, a koje će tek zavoleti. Ne znam zašto mi je ona sada pala na pamet, ali ako je to tačno, mene definiše miris pokvarenih jaja koje sam razbio na svojim farmerkama, a nisam imao para da ih operem sapunom, nego samo vodom. Definiše me miris znoja, to se valjda podrazumeva. Ali definiše me, ništa manje i miris začinjenog perkleta ili kako bi to ovde rekli gulaša. Dobro začinjenog. Taj gulaš obožavam. To sam ja.

U međuvremenu sam, ne bih li se odbranio od podlosti, od grubih i netrpeljivih pogleda, i sam počeo da budem kurčevit. Počeo da budem bahat i nepristojan. To je bio moj odbrambeni mehanizam u borbi za povratak svojih socijalnih privilegija. Privilegija je teška reč, od rođenja nisam imao privilegije, ali makar za status jednakog. Jedino prema kome nisam bio grub, bili su ljudi u kojima sam video iskustvo i nepatvorenu dobrotu. Iz moje perspektive, to su ponajviše žene, one starije, rođene između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, našminkane, doterane, zgodne, obučene i one koje su imale crveni karmin na usnama, kao znak dominantne prirode. Ili kao znak da to što moja majka ne misli na mene, nije potvrda da nijedna starija žena neće misliti na mene. A meni to nedostaje. Samo jedna starija žena, da svi moji problemi nestanu. Pretpostavljam da su problemi rešeni onda kada sami sebe ubedimo da su rešeni, ne nužno i kada se zaista reše.
Okej, možda sam ga sad zamrsio, ali nadam se da razumete šta hoću da kažem.
Na Instagramu sam nekako uspevao da predstavim sebe bogatijim nego što sam bio, radio sam za jednu mađarsku kompaniju onlajn, oni su me koliko-toliko plaćali, a ja sam zbog svog znanja iz ekonomije uspevao da pokrijem njihove zahteve. Bili su to, za obične laike, poprilično dosadni poslovi, puni računanja, ali mi nisu padali previše teško i zahvaljujući njima sam uspevao da se izvučem iz teške finansijske situacije. Ili makar da se, jedan period, mogu redovno okupati. Svakoga dana. Posao onlajn mi je u početku bio idealan, jer niko nije znao koliko smrdim. Imao sam dara za fotografiju, zapravo ne znam koliko je to bio talenat, ali neki osećaj sam verovatno razvio od posmatranja tolikih fotografija u Plejboju, pa mi je fotografija na Skajpu i Linkedinu bila fenomenalna.

Počeo sam da izlazim u centralna mesta urbane i supkulturne scene Beograda. Slušao sam modernu muziku, dokoni kritičari bi to nazvali indie muzikom, ali sam to sve činio u cilju pravljenja svog mikrosveta. I dalje sam bio bahat, nisam mario za društvene konvencije, ali sam se zahvaljujući miomirisima vutre, polagano smirivao.

I dalje sam bio napušten, bio sam sȃm. Sam samcat.

To sam, vremenom počeo da smatram svojom drugom životnom pobedom; tu sposobnost da toliko dugo, opstajem sam, a da makar iz mog ugla, iako se s ovim neće složiti mnogi, ostanem normalan.