TIJANA GRUMIĆ: Položaj žena je svakako nezavidan, ali zato je borba i neophodna. Uvek i svuda

 ,,Žene i ženska iskustva u književnosti su, barem u regionu, sve prisutnija. Ipak, to ne pobija činjenicu da je celokupna istorija sveta, pa i književnosti – muška. Takođe, to što su žene sve prisutnije, ne znači mnogo po pitanju toga čemu će biti učene i šta će čitati devojčice koje tek ulaze u svet književnosti kao čitateljke ili buduće spisateljice.''

Ovako u intervjuu internet časopisu Salome govori Tijana Grumić, jedna od najvažnijih savremenih dramskih autorki u regionu. 

Razgovarao: Tadija Čaluković

• Koja je vaša lična definicija dramaturgije?

Dramaturgija je proces posredovanja između teksta i izvedbe, prostora scene i prostora publike, između objektivnosti ,,spoljašnjeg oka“ i koautorstva, odnosno aktivnog kreiranja značenja unutar procesa inscenacije.

• Šta su za vas postulati dobre predstave?

Mislim da ne postoje jasni parametri kojima možemo definisati dobru predstavu. Mihiz je rekao – dobra predstava ima hiljadu mana, a loša samo jednu, to što je loša. Tako i ja verujem da je, kada pogledamo određenu predstavu, vrlo brzo jasno da li je ona dobra ili loša. Verujem da je dobra ona koja nas podstiče na razmišljanje, o kojoj želimo da polemišemo, koja nas, kao autorke i autore, uzbudi toliko da poželimo da stvaramo nešto novo.

• Koja je vaša ključna metoda prilikom kreacije dramskog lika? Koje pitanje prvo postavite?

Zašto mi je ovo važno i zašto me zanima? Na koji način ja, kao autorka, imam pravo da govorim o određenom problemu?

• Imate respektabilno iskustvo u procesu adaptacije, onoga što je bazična aktivnost dramaturškinje. Kako pristupate poslu u situacijama kada je matični tekst toliko tvrd i ’’nesaradljiv’’, da nema dovoljno potencijala za izazivanje sukoba i pravljenja drame?

Istina je da ima tekstova koji su izuzetno zahtevni i teški za proces dramatizovanja ili adaptiranja, ali verujem da nema onih koje je nemoguće prilagoditi izvedbi. Ukoliko u procesu postoji prepreka ili deluje da je zadatak nesavladiv, onda je to uglavnom pitanje promene pristupa ili perspektive gledanja na određeni problem. To je takođe specifičnost dramaturgije – mogućnost prilagođavanja i nestalnost (u svakom smislu) pozicije iz koje pristupamo radu.

• Sarađivali ste sa brojnim režiserima mlađe generacije. Jedan od njih više nije među nama. Po čemu ćete pamtiti Igora Vuka Torbicu?

Po beskompromisnoj borbi za svoje ideje i nesebičnoj brizi za svoje saradnice i saradnike.

• Šekspir ili Čehov? I zašto?

Šekspir. Zato što već četiri veka kompleksnost istina o svetu koje nam je predočio kroz svoje tekstove rezonira sa nama.

,,

Raduje što je pesma ,,In corpore sano“ napravila takav odjek i u regionu i u Evropi, ali ne znam koliko je moguće ekstrapolirati taj fenomen na pitanje ,,ujedinjenja“ regiona

_____________________________________

• Kratka priča ili roman?

Roman.

• Da li ste razmišljali da se priklonite proznoj formi i napišete roman?

Mnogi me ovo pitaju u poslednje vreme i ne mogu da kažem da nisam, ali još uvek o pisanju dominantno razmišljam kroz formu drame, u drami se osećam sigurnije. To ne znači da u nekom trenutku neću probati da napišem i roman. Mislim da je povremeno izlaženje iz zone komfora neophodno.

• Kakav je položaj ženske književnosti?
  

Žene i ženska iskustva u književnosti su, barem u regionu, sve prisutnija. Ipak, to ne pobija činjenicu da je celokupna istorija sveta, pa i književnosti – muška. Takođe, to što su žene sve prisutnije, ne znači mnogo po pitanju toga čemu će biti učene i šta će čitati devojčice koje tek ulaze u svet književnosti kao čitateljke ili buduće spisateljice. Položaj žena je svakako nezavidan, ali zato je borba i neophodna. Uvek i svuda.

• Na Instagramu ste izrazili simpatije prema Konstrakti i njenoj numeri  ’’In Corpore Sano’’.  Andrej Ivanji u Vremenu piše:,, U zemlji razjedinjenoj na „nas“ i „njih“, „njih“ i „“nas“, Konstrakta je uspela da ujedini ono što je politički projektovano da bude razjedinjeno. Ne samo unutar Srbije, već i u regionu.’’ Da li će Konstrakta ostati u žanru ’’izuzetak’’ ili pak smatrate da će uspeti da pokrene neke nove, zdravije tendencije u srpskom muzičkom mejnstrimu koji u poslednjih tridesetak godina skoro da nema dodirnih tačaka sa teatrom i umetnošću?

Nisam sigurna da sam dovoljno upućena u savremenu muzičku scenu kod nas da mogu da govorim o trendovima, odnosno pravilima i izuzecima. Bend Zemlja gruva pratim i slušam odavno, pa mi se tako dopalo i to što radi Konstrakta. Raduje što je pesma ,,In corpore sano“ napravila takav odjek i u regionu i u Evropi, ali ne znam koliko je moguće ekstrapolirati taj fenomen na pitanje ,,ujedninjenja“ regiona. Što se tiče tendencija u srpskoj muzici srećom pa su barem danas, u doba savremenih tehnologija, svakome od nas dostupniji sadržaji koji nam se dopadaju.

• Autorka ste dramskog teksta ,,Ko je ubio Dženis Džoplin?’’. Pomenuli ste da vam je za pisanje tog komada bila zadata tema. Koliko je teško, a koliko olakšavajuće kada imate jasno određen okvir?

Imati samo beli papir pred sobom pruža jako mnogo mogućnosti, tema, izbora. Ta sloboda je, s jedne strane, neverovatno dragocena, dok je istovremeno i zastrašujuća.  S druge strane, imala sam nekoliko iskustava pisanja komada prema zadatoj temi i to takođe ima svoje prednosti i mane. Konstantna briga da li uopšte odgovaram na temu i stalno preispitivanje da li sam se dovoljno pripremila da se njom bavim su, u mom slučaju, uvek prisutne. S druge strane, mislim da na neki način volim tu situaciju u kojoj postoje zadati okviri unutar kojih moram da se snađem i da stvaram. To onda izgleda kao rešavanje neke zagonetke, što je, makar meni, uvek uzbudljivo.

,,

Mislim da ne postoji idealno trajanje predstave. Zato što su sve predstave osobene na neki svoj način. U tom smislu ni 2 sata, ni 24 sata, ni 30 sekundi, ni format TikTok-a
_____________________________
 

• Filip Grujić govoreći o dramaturgiji, opaža:,, (…) Dramaturgija je sklapanje i rasklapanje i sklapanje, opet. Nauči te da ne budeš zaljubljen u svoje reči, a to je mnogo lepa stvar.’’ Koliko je lekovito za autorku da ne bude zaljubljena u svoje reči, a koliko je to u praksi realno za nekoga ko gotovo svakodnevno ispisuje nekakav tekst?

Biti dramski autor ili autorka ne znači nužno i raditi kao dramaturškinja, odnosno dramaturg. Međutim, ako u svom iskustvu imate rad unutar obe ove prakse, verujem da je velika i neophodna (!) lekcija dramaturgije upravo ,,odljubljivanje“ od sopstvenih reči i sposobnost da svoj autorski tekst podvrgnete intervencijama koje će biti od koristi za njegovu inscenaciju ili od koristi za samu priču. Ipak, zagovornica sam toga da ne treba raditi kao dramaturškinja ili dramaturg na sopstvenom tekstu, jer, koliko god verovali da smo objektivni ili spremni da budemo nemilosrdni prema sebi kao autorki, odnosno autoru, ipak smo emotivno investirani dovoljno da je ta objektivnost uvek pomalo zamagljena.

• Puno ste radili u pozorištu DADOV. Koliko su pozorišta takvog profila značajna za mlade dramaturškinje?

Omladinsko pozorište DADOV je prvo mesto na kom sam, još tokom studija dramaturgije, shvatila šta znači proces stvaranja predstave unutar neke institucije. Iako je to omladinska kuća u kojoj nisu zaposleni profesionalni glumci, to iskustvo mi je umnogome pomoglo u kasnijem radu, ali je, zapravo, i postavilo neke standarde i očekivanja, koje čak neka profesionalna pozorišta kasnije nisu u potpunosti dosegla. Pored toga, entuzijazam mladih ljudi koji učestvuju u stvaranju tih predstava, ali i onih koji dolaze da ih gledaju, nešto su što je izuzetno ohrabrujuće za nekoga ko tek počinje da se bavi pozorištem, kao što smo to bili moje kolege i ja.

• U zagrebačkom pozorištu &TD prvi put posle 52 godine je postavljena predstava  ,,Kaspar’’  Petera Handkea. Hipotetički govoreći, da li biste pristali da adaptirate Handkea imajući u vidu njegov politički background?

To, naravno, zavisi i od pristupa i ideje samog projekta, odnosno načina na koji se on odnosi prema tekstovima autora i autoru. Međutim, kada mi neko ponudi da radim na nekom Handkeovom tekstu, onda ću moći da odgovorim na ovo pitanje. Ipak, verujem da je, kada radimo na bilo kom materijalu, važno kritički se odnositi prema njemu, imati u vidu kontekst unutar kog se radi i komunicirati sa njim.

•  Ko su za vas tri najvažnije savremene dramaturškinje?

Ograničiću se na kulturni prostor u kom i sama stvaram i reći Tanja Šljivar, Maja Pelević, Olga Dimitrijević.

• Dejvid Mamet je više puta govorio da je dva sata idealno trajanje predstave, a naravno u tom stavu nije jedini, što potvrđuje da upravo ovo predstavlja standardno trajanje izvedbe. Međutim, koliko bi savremena dramaturgija trebalo da se primakne ideji TikTok-a? To jest konceptu brzine i ne ostavljanja prostora za prazan hod i dosadu? A kakve su zamke takvog razmišljanja?

Mislim da ne postoji idealno trajanje predstave. Zato što su sve predstave osobene na neki svoj način. U tom smislu ni 2 sata, ni 24 sata, ni 30 sekundi, ni format TikTok-a nisu odgovor na to pitanje, već je stvar toga da se promisli koliko određene stvari treba da traju unutar konteksta u kom se nalaze. U svakoj predstavi, u svakoj izvedbi, postoje segmenti koji zahtevaju određeno trajanje. Da li je ono predugo ili prekratko, tačno ili pogrešno, o tome se može polemisati imajući u vidu celinu unutar koje se taj segment nalazi.

• Koje savremene dramske autorke iz Hrvatske čitate?

Ivanu Sajko, Tenu Štivičić…

,,

Još uvek o pisanju dominantno razmišljam kroz formu drame, u drami se osećam sigurnije. To ne znači da u nekom trenutku neću probati da napišem i roman. Mislim da je povremeno izlaženje iz zone komfora neophodno
_____________________________

• A koje savremene dramske autorke iz Srbije čitate?

Tanju Šljivar, Maju Pelević, Milenu Marković…

• ,,Često se ne sećam samih procesa pisanja. Jako dugo praktično ništa ne pišem, promišljam i pišem neke beleškice. Uvek imam gomiletinu nekih svesaka sa random zapisanim stvarima i skupljam. Taloži se to negde. Onda kad sednem, ne ustajem od kompa. Završim, pustim da malo odstoji i tek onda pročitam.’’ Ovo su vaše reči. A koliko vam se često dešavalo da donesete odluku ili makar pomislite da izbrišete sve i počnete iz početka?

To se takođe dešava, možda je ponekad to zaista i rešenje, međutim, verujem da je pisanje proces. Taj proces ima svoje uspone i padove, a važno je naučiti da se na tekstovima radi, da nećemo napisati nešto genijalno preko noći, već da je važno promišljati ono što pišemo, prepravljati, ispravljati, eksperimentisati, pokušavati i ponekad u tome ne uspevati. Čak i kad se nešto napiše ,,preko noći“ onda je važno vratiti se tome posle nekog vremena i pristupiti materijalu sa određenom distancom kako bismo bili što objektivniji u intervencijama na tekstu. Naravno, u nekom trenutku se taj proces mora završiti, zbog čega je korisno imati dedlajn.

• Kakav je vaš stav o intertekstualnosti? Da li koristi ili odmaže u dramskom pisanju?

Samim tim što čitamo (što je neizbežno, ako imamo nameru da pišemo), mi, kao autorke i autori, neminovno kroz svoje tekstove komuniciramo s drugim tekstovima. Mislim da je intertekstualnost u tom smislu neizbežna, ali da je pitanje toga da li smo to osvestili ili ne i na koji način se služimo ovom praksom.

• Šta biste poručili mladima koji pišu i imaju ambicije da se profesionalno bave pisanjem?

Da pišu, pišu, pišu (što je možda i najteže), da budu uporni, da ne zaborave da je pisanje proces koji se ne završava time što je priča naizgled završena.

_______________________________

foto: Danilo Brakočević i lična arhiva