Moj plan

za budućnost teatra

Piše Miona Đenisijević
  

Kao neko ko će se baviti dramskim umetnostima (naročito u vidu produkcije), neophodno je da pratim struje kojima se kreće teatar danas kako bih ih u budućnosti možda i usmeravala. Ogradiću se odmah na svoje neveliko i mahom lokalno pozorišno iskustvo, dakle govoriću o onome što poznajem.

Odmah ću raščistiti sumnje o odumiranju pozorišta usled pojave atraktivnijih formi umetnosti. Smatram da ukoliko je ono preživelo dva i po turbulentna milenijuma (pogotovo periode kada je bilo zakonski zabranjeno), nećemo ga ni mi sada usmrtiti. Može se problematizovati relevantnost pozorišta u današnjem ili makar našem društvu, koja je nekada možda bila veća, ali ni sada nije zanemarljiva. Dokaz ovoj tezi može biti činjenica da postoji određen nivo cenzure u pozorištu (govorim o “persona non grata” sistemu koji se javlja). No svakako, potreba za ovom vrstom umetnosti još uvek je tu, ma koliko mali procenat “pozorišne publike” bio.

,,

Pozorište ne treba smatrati privilegijom ili elitnim kao što se često čini, treba ga učiniti dostupnim i otkloniti tu predrasudu koju većina ljudi ima
____________________________________

Ono što nam stalno ponavljaju na fakultetu, a i zaista je vidno, jeste da sad vlada period tzv. rediteljskog teatra. To znači da je reditelj glavna figura u procesu nastanka postavke, te je dramski pisac potisnut u drugi plan. Moje viđenje je da je zahvaljujući toj smeni autoriteta došlo do pojave postdramskog teatra, tako da nam predstave sve više liče na performanse jer se reditelji služe mnoštvom neverbalnih postupaka pri čitanju dramskog dela. Čini mi se da takve izvedbe deluju subliminalno na gledaoca, te pobuđuju nešto još dublje u čoveku nego što je to bio slučaj u doba naturalizma. To je svakako izuzetno osvežavajuća faza u evoluciji izvođačkih umetnosti i čini mi se da je kod nas nedovoljno primenjena i uglavnom sačuvana za Bitef. Tako da bi prvi korak pri unapređenju lokalnog pozorišta bilo usmerenje ka formalnim promenama izvedbi, kako bi se razvijalo u skladu sa svetskom scenom.

Što se tiče sadržaja koje imamo na pozornici, sa sigurnošću mogu da kažem da će kakva god njegova forma bila, pozorište jednim svojim delom ostati političko i društveno-angažovano kakvo jeste od svog nastanka. Ne znam šta je to što pozorišnu scenu čini podležnom platformom za takve teme, ali kroz mimezis ljudi očigledno osvešćuju svoj odnos sa zajednicom.

,,

Odmah ću raščistiti sumnje o odumiranju pozorišta usled pojave atraktivnijih formi umetnosti. Smatram da ukoliko je ono preživelo dva i po turbulentna milenijuma (pogotovo periode kada je bilo zakonski zabranjeno), nećemo ga ni mi sada usmrtiti
____________________________________

Dalje, ono o čemu se takođe često govori jeste o neophodnosti decentralizacije teatra. Pod ovime ne mislim samo na lokacijsku decentralizaciju (mada je i ona ključna) već i na klasnu. Pozorište ne treba smatrati privilegijom ili elitnim kao što se često čini, treba ga učiniti dostupnim i otkloniti tu predrasudu koju većina ljudi ima. Zapravo ovo je plan o proširenju pomenutog malog procenta pozorišne publike. To je veliki proces koji podrazumeva promenu mnogobrojnih faktora počevši od većeg ulaganja u kulturu i finansijski i u vidu inkulturacije čitavog naroda.

,,

Prvi korak pri unapređenju lokalnog pozorišta bilo bi usmerenje ka formalnim promenama izvedbi, kako bi se razvijalo u skladu sa svetskom scenom

____________________________________

Ono što sam ponudila su samo predviđanja ili problemi, za koje ja trenutno nemam rešenja. No, mogu da se nadam da ćemo ja ili neko od mojih kolega, nakon adekvatne edukacije, imati mogućnost da zapazimo i promenimo pojave i time utičemo na razvoj teatra na ovim prostorima.

*autorka teksta je studentkinja pozorišne produkcije i menadžmenta u kulturi (FDU)