,,МУТАНТ У ВОЗУ'': Поглед на 22. век миленијалца Тадије Чалуковића

Поглед на 22. век миленијалца Тадије Чалуковића

 

Rezultat slika za МУТАНТ У ВОЗУ

 

Роман шеснаестогодишњег миленијалца Тадије Чалуковића Мутант у возу појавио се на овогодишњем Сајму књига (2018) у издању Нове поетике. Тадијин футуристички поглед на друштво 22. века није оптимистичан. Људи живе у страху, технологија се користи више као лош господар, мање као добар слуга. Власт се задобија силом, људи су реткост, преовладавају хуманоиди, роботи, мутанти. Tу је и мноштво фантастичних мотива који омогућују младом писцу да проговори о егзистенцијалним мукама са којима се бори човек 22. века.  Главни мотив је губитак и проналажење идентитета. Остали мотиви су универзални: насиље, борба за власт, жеља да се има моћ, манипулација,  отуђеност, нестајање култа породице, исељеништво,  предности високоразвијене технологије које више штете човечанству него што му помажу. Роман обилује динамичним акционим и криминалистичким елементима.  Радња се одвија на неколико континената до којих се, захваљујући раскошној машти младог писца, стиже невероватним брзинама разним превозним справама и средствима – коњима роботима, приватним авионима, возовима којим управљају роботи или мутанти... Аутор предвиђа да ће се бицикли и ролери  возити и у 22. веку, да ће се радо слушати рокенрол и техно музика, носиће се ђубретарци, пиће се виски али и ракија, писаће се поруке на папирићима, кад путујете авионом од авионске компаније добићете пиџаму, али нећете знати за Моцарта нити за друге великане претходних цивилизација.  Образовање на коме се заснива културни идентитет неће бити уграђено у меморију људи 22. века.

Почетна тачка збивања је Београд.

У првом делу романа главни лик је београдски новинар Хојдан Шкрга који добија задатак да оде као репортер извештач на север Војводине, где се на граници са Мађарском води рат. У рату учествују деца, много је настрадале омладине. На бојишту су дечаци из основних школа који пуцају из ватреног оружја. Једног од тих настрадалих дечака спасава Хојдан и довози га колима у Београд.  Усред рата тамо су пронашли мир. ( Т. Ч.) Дечак због ратне трауме не зна како му је име, памћење не може да му се поврати ни електрошоковима. Хојдан и његова жена Марина усвајају дечака којем дају име Танасије. Због свакодневног насиља којим су окружени и због необјашњивог убиства њихове рођаке и страха који је завладао, они одлучују да се иселе у Канаду.

У другом делу романа главни лик је Танасије. Његов отац Хојдан гине у саобраћајној несрећи, а деда му умире. Он живи у Њујорку, а докторирао је молекуларну физику на Универзитету у Оксфорду. Као четрдесетпетогодишњак нема породицу нити жели да је има. Kреће са својом девојком на авантуристичко путовање великим бродом по Атлантику. Међутим, изненадни цунами потапа њихов брод, а таласи Танасијево тело у полусвесном стању после дугог времена   избацују на једну нигеријску плажу. Ту га проналази и спасава неки црни човек који му нуди да станује код њега. Танасије други пут губи памћење, не може да се сети ничега, па ни свог имена. Додељују му име Патрик Мок и нигеријско држављанство. После неких перипетија и опијања и туче у кафани, Патрика Мока хапсе и осуђују на десетогодишњу робију. У затвору се упознаје са великим криминалцем који је у Нигерији продао три тоне дроге за недељу дана. Мутанти – полицајци их чувају, али њих двојица ипак успевају да побегну из затвора. Тумарају по џунгли док не пронађу мутантску животињу, робот–коња, помоћу кога стижу до Абуџе брзином од две хиљаде километара на час.  Још једном мења име у Андрек Мамото и лични опис од страха да га не препознају као одбеглог робијаша.

У Абуџи траје кампања за избор председника, а свих дванаест пријављених кандидата су или мутанти или роботи.

Била је јесен и жути, већ опали листови су лелујали на ветру. Три метра од моје клупе запазио сам јато голубова који се јагме око корице хлеба. Најјачи међу њима је преовладавао. Одједном сам добио одговор на питање које ме је прожимало. „Насиље! Помоћу њега ћу стићи до председничке фотеље.“

Тако је рођена идеја да се Андрек Мамото кандидује за председника, а да до власти дође силом.  Андрека Мамота саветује његов пријатељ криминалац да окупи што више хулигана и да уз њихову помоћ победи на изборима, а да их он потом награди високим положајима на власти. Они су убили све председничке кандидате и тако је Андрек Мамото дошао до председничке фотеље. Њему су се клањали и клицали милиони робота слуга, мутанти, људи и животиње. Он им је у свом говору обећао мир. Нико се није питао да ли је тај бели човек лицемер, превратник или саучесник криминалаца.

Андрек Мамото, као председник Републике Нигерије, посећује Канаду. И тамо се суочио са чињеницом да се од мутаната и робота не може видети ниједан човек. Сваког тренутка свуда у свету могао је да избије  нови технолошки рат.

Брисел ће и у 22. веку бити престоноца политичких збивања, па ће се на самиту о светском миру наћи и троимени јунак Тадије Чалуковића. Ту су се на холограмском пројектору појавила имена двадесеторице историјских личности од којих ће моћи да  изабере три које ће се виртуелно појавити и дати му савете. Шпанска краљица, неодољива Сара Бел, предложила му је да се први пријави и да изабере три имена.  Андреку ништа нису значила имена попут Алберта Ајнштајна, Стивена Хокинга, Матије Бећковића, Франца Кафке, Милунке Савић, Достојевског, Федерика Фелинија, Аристотела, Пикаса, Наполеона или Лу Андреас Саломе. Зато насумице бира три саветодавца.

Први од њих је Достојевски који му саопштава: Најважније у животу је да створиш добар идентитет.

Други је Душко Радовић који га пита: Постоји ли нешто за чим жалиш у животу?

 Андрек одговара: Жао ми је што у мом сећању не постоји ништа везано за моје детињство и младост. Заборављам. То је проклетство горе од било ког.

Душко Радовић му као холограмски лик поручује: Детињство је нешто најлепше. Период када најмање знамо, а кад смо најинтелигентнији. Ех, шта бих ја дао да сам поново једно мало, слатко дете... Знам да је тешко, али није немогуће. Покушај да се присетиш нечег из својих омладинских дана.

Трећи одабрани био је Матија Бећковић који се представио рецитујући стихове о себи. Потом је уследило питање: А чији си ти, мали?

Пошто Андрек није знао ко су му родитељи, уследило је питање: Имаш ли барем љубав свог живота крај себе?

  • Немам, нажалост мене нико не волиодговорио је Андрек.
  • То је пропаст, човече мој! Без љубави смо ништаизговорио је Бећковић и нестао са екрана.

У катарзичном размишљању о порукама и саветима које су му упутила тројица до тада непознатих људи, Андрек Мамото се суочава са својом савешћу, каје се због насиља, увиђа да је уистину јадан и бедан, да је преварант, хуља, улизица и нитков. Ја сам обмана. Човек беле расе не може бити председник државе у којој живе црни људи, увиђа да власт нема никакву вредност ако је човек сам, да ни новац нема вредност кад га је стекао на прљав начин уз помоћ примитиваца, бандита, лопужа и пропалица.  

Да би стигао до изгубљеног идентитета, потребно је да се утврди мапа простора који нас окружује, да до те тачке дођемо најспоријим могућим начином путујући возом 70 км на сат, да би се полако и мирно суочио са собом, сам,  јер свако памћење има компоненту простора и времена. Воз путује од Нигеријске Републике, преко Сахаре, пролеће је, а температура ваздуха је већ достигла 50 степени Целзијуса. У торбици око струка видео је Селинџеровог Ловца у житу, наочаре за сунце, географску карту Африке. Били су то предмети који су могли да му наслуте координатне тачке његовог упоришног система. Однекуд се ту нашла и електронска картица на којој су били подаци о његовом идентитету: датум и место рођења, образовање, сазнање да је рођен као Бакоњ Јеличић. Живео је  као: Танасије Шкрга, Патрик Мок, Андрек Мамото. У рубрици родитељи стајала је коса црта, али се порекло његових биолошких родитеља могло наслутити на основу мађарског имена Бакоњ и српског презимена Јеличић. Наши будући хоризонти не могу бити јасни и потпуни без сазнања какви су нам били прошли.

До  сазнања ко је, одакле је и ко је све био, могао је да дође тек што је доживео катарзу, кад се суочио са покајањем, кад се вратио изворним и традиционалним моралним вредностима  на путовању возом у Мадрид да се сретне са Саром Бел. У том тренутку Тадија Чалуковић завршава свој роман. Воз је искочио из шина и упао у океан.

Остављено је читаоцима да закључе  да ли је главни јунак и по трећи пут успео да се спасе и да ли је поново изгубио тек откривени идентитет или је баш у тренутку кад је открио ко је, нестао у дубинама океана.


Светлана Градинац,
угледна професорка српског језика и књижевности, лекторка, оснивач републичког такмичења у беседништву, ауторка бројних семинара из области културе и реторике.