BRANKO ROSIĆ: ZAŠTO SAM KAO ČELSIJEVAC PISAO O MANČESTERU I FERGUSONU

BRANKO ROSIĆ: ZAŠTO SAM KAO ČELSIJEVAC PISAO O MANČESTERU 
I FERGUSONU

      

Svog sagovornika poznajem od 2012.
Znam da ima englesku titulu BEM, da on navija za Čelsi, a ja za Mančester junajted. Svirao je u Urbanoj gerili, zatim u grupi Berliner strasse, pisao je u brojnim  magazinima, završio je Mašinski fakultet i dolazio je iz Laponije u Beograd da bi za nekoliko dočeka Novih godina u mom stanu bio u ulozi Deda Mraza. Svoj prvi roman ,,A tako je dobro počelo'' objavio 2015, a nedavno i drugi ,,Za sutra najavljuju konačno razvedravanje''. 

I kada sve ovo znate, onda intervju bude inspirativan i za mene, ali očigledno i za Rosketa.
Razgovarao:
Tadija Čaluković


Резултат слика за branko rosić za sutra najavljuju konačno razvedravanje

Tvoj glavni junak slika predele svog detinjstva i šalje bratu u London kako bi ublažili svoju nostalgiju i za bivšim vremenima, ali i jedan za drugim. Kakve pejzaže ti nosiš iz detinjstva?

- Nosim upravo iste te koje sam pozajmio glavnom junaku. Hajd park, oko Muzeja nekada 25. maj sada Muzeja istorije Jugoslavije. To je tih pet solitera Stevana Filipovića u kojem sam odrastao u letnjim raspustima u hladovini zidova socijalističke arhitekture koja mi je tada bila idilična. Na tim letnjim raspustima sam otkrio kako sa zadovoljstvom odlazim u svet mašte. Na početku preko stripova, a onda preko muzike i knjiga. Naravno da je bio basket na igralištu, jer je to bila inicijacija za ulazak u društvo starijih. Ali je za mene taj ulazak u svet mašte bio važniji. To je brinulo moje roditelje, ali sam na kraju svega ja počeo od mašte da živim u realnosti. I kad me sada žena upozori da se spustim na zemlju i rešavam probleme, ja joj odgovorim da ja od mašte živim, i dobijam platu i honorare od mašte, da bih rešio te ovozemaljske probleme. A to su računi, krediti, i sva lova potrebna za život.

        Image may contain: 1 person

       Branko Rosić u mladosti


Migrant dok šeta Beogradom seća se storija koje mu je pričao otac iz vremena Jugoslavije dok je ovde studirao. Šta se u međuvremenu promenilo u Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji?

- Promenilo se najpre fizički, geografski pa naravno i politički. Najprostije – te zemlje nema. Te Jugoslavije od 22 miliona stanovnika. Kada me upozore da sam jugonostalgičan ja odgovorim da ispod tog prvog sloja nostalgije leži realnost. Ne patimo mi da se davimo u Cedeviti, Cocti... to sve i danas možemo kupiti u marketu iza ćoška. Mi patimo za tržištem. Jer je zemlja od 22 miliona jedno ozbiljno tržište. Evo samo na primeru fudbala. S vremena na vreme prisetim se da sam ja uživo u Beogradu gledao i Kigena, Maradonu, Van Bastena, Mateusa, Gulita... A to zato što je bila velika zemlja, veliko tržište, jaki klubovi. Postoje priče da su tiražni pisci Jugoslavije mogli da kupe stan od prodaje romana. Okej, nije ih bilo puno, ali bilo ih je. Danas je to nerealno. Pa filmska produkcija. Koliko se snimalo i kako se snimalo. A muzika. Danas rok bendovi mogu da prežive jedino ako im je karijera razvučena na post YU prostor. Dakle, tržište, ali ima i sentimenata. 


Da si ovaj roman pisao pre 15 godina da li bi dečaka smestio u organizaciju Čast ili u Građanski savez?

- Mislim da bi dečak iz mog novog romana te 2004. možda već bio zadivljen Obrazom. Ako bi imao te sklonosti ka desnici a imao bi ih jer govorimo o tom junaku, jedva punoletnom dečaku koji se oduševljava radikalno desnim pokretima. 


Čini mi se da bi svaki roditelj trebalo da pročita tvoj roman i da u vaspitanju svog deteta radi sve suprotno od  glavnog junaka. Znači li to da je ipak tvoja, ta srednja generacija, odgovorna  za lošu predstavu o mladima?

- Hvala. Neki od recenzenata mog romana su istakli da je taj generacijski jaz bitna stavka romana. Rekli su da roditelji nisu ostavili ništa svojoj deci (nematerijalno), a misli se na roditelje moje generacije, novotalasne generacije čija deca mrze sve što su oni. 

,,

 Jedan stanovnik Mančestera mi je rekao: „Ser Aleks nije bio samo crven spolja“, aludirajući na političko opredeljenje legendarnog trenera. Ipak, ne znam da li je to istina ali je ta rečenica bila super za moj roman.
________________________________

 Image may contain: 4 people, including Branko Rosic, people sitting, table and outdoor

      Branko Rosić u Mančesteru

Aleksandar Tijanić je svojevremeno studentima poručio da stoje na planini nepročitanih knjiga. Šta danas čitaju studenti i  šta misliš koliko njih je pročitalo tvoj roman?


- Ne znam. Znam za neke studente da su me čitali, video sam ih na mojoj promociji. Znam da me čitaju i penzioneri jer mi je jedna divna penzionerka prišla na Banovom brdu i rekla:„Nastavite da pišete.“ Mislim da me čitaju razne generacije a najviše oni oko trideset do pedeset godina. Ali ovo sve pričam bez čvrstih podataka. Ja bih voleo da studenti puno čitaju i da se ta planina nepročitanih knjiga „pod njihovim nogama“ okruni i smanji. Bar da se ta planina umanji za moj roman. Tek to bih voleo. 

Da li je Saša Braunović otišao u London zato što si emotivno vezan za UK? Zašto ga nisi poslao u neku drugu zemlju?

- Odgovor si dao u pitanju. Da, Saša Braunović je otišao u London zato što sam vezan emotivno za Veliku Britaniju ali je i logično jer je on rokerskog bekgraunda a rokeri njegovih godina su sanjivo gledali ka Londonu jer je to bio centar muzike. Onda, on tamo uspeva da napravi karijeru a sve to je učinilo da je bezbednije bilo da ga smestim u London nego na Maltu, Kipar, Gruziju.


Novinar Igor Braunović koristi svoj medijski uticaj da bi spasio svog sina i u emisiju poziva premijera. S kim bi ti danas uradio intervju ukoliko bi ti bila potrebna podrška, a da nije iz političkog miljea?

- Uradio bih intervju sa agentom za nekretnine da mi nađe stan na brdu mog detinjstva koji nedeljama tražim.

„Kad oduzmu te talasi“ je pesma o skidanju slojeva griže savesti. Kome bi ti posvetio tu pesmu?

- Ako bi malo da spojlujem roman tu pesmu piše junak pošto je nekog ubio. Srećom, ja tih naslaga zločina nemam.
,,

 Analitičari raspada Jugoslavije navode da se ta zemlja počela raspadati na fudbalskim stadionima. Nažalost, to nije tako jer prvi sukob je nastao među jugoslovenskim piscima. Oko jezika. Pamtićemo da je deo tih pisaca ipak bio provincijalni i nekosmopolitski. A književnost bi morala biti iznad svega.
_________________________________


Kao navijaču  Crvenih Đavola drago mi je što si deo romana smestio baš u Mančester. Strahuješ li možda da ti ne zamere veliki Čelsijevci?

- Ne strahujem. Jer sam ja posvetu Mančesteru dao zbog muzike a ne zbog fudbala. Mančester je grad u kome žive dva velika fudbalska kluba, ali i genijalna muzika. Da, ipak, spominjem velikog Aleksa Fergusona ali u smislu političkog opredeljenja. Tačnije nagađanja. Jedan stanovnik Mančestra mi je rekao: „Ser Aleks nije bio samo crven spolja“, aludirajući na političko opredeljenje legendarnog trenera. Ipak, ne znam da li je to istina ali je ta rečenica bila super za moj roman.

 

Image may contain: 4 people, including Branko Rosic, people sitting, beard and indoor

 Promocija romana Branka Rosića u Jugoslovenskoj kinoteci


Može li književnost da utiče na promene u društvu?

- Voleo bih da može ali bojim se da ne. Mada sad kad se vratim u prošlost ja volim da istaknem jednu stvar. A to je da analitičari raspada Jugoslavije navode da se ta zemlja počela raspadati na fudbalskim stadionima. Nažalost, to nije tako jer prvi sukob je nastao među jugoslovenskim piscima. Oko jezika. Pamtićemo da je deo tih pisaca ipak bio provincijalni i nekosmopolitski. A književnost bi morala biti iznad svega. A eto taj raspad Jugoslavije je debelo koštao pisce jer su ostali bez tržišta trudeći se da dokažu da je njihov jezik nešto posebno. Ali ipak su to bili pisci materijalno obezbeđeni. Današnji pisci, ako gledamo Jergovića, Dežulovića, Hemona, jesu nešto što je progresivno u regionu i protiv svih tih budalaština. Da su oni bili tih godina mislim da se ne bi svađali oko jezika nego bi tvrdili da je sve to jedan jezik i da se od njega može pristojno živeti a ne tezgariti da bi se preživelo.

Sve vreme kroz roman provlačiš tezu da su životinje bolje od ljudi. Ko je za to odgovoran, životinje ili ljudi?

- I životinje i ljudi su odgovorni za to što su životinje bolje od ljudi.

Roman završavaš nekom vrstom zadovoljenja pravde. Miljenko Jergović je napisao:,,Pravde na ovom svetu ima samo za one koji za nju ne bi žrtvovali vlastite živote’’. Postoji li ona u realnom životu ili je samo fikcija?

- Književnost pojačava neku stvarnost koja se odvija u književnom delu tako da je pravda u književnosti ili manje pravednija ili mnogo nepravednija nego u realnosti. Ali to se radi i zato što u realnosti pravda često i ne pobeđuje.
,,

Znam za neke studente da su me čitali, video sam ih na mojoj promociji. Znam da me čitaju i penzioneri jer mi je jedna divna penzionerka prišla na Banovom brdu i rekla: „Nastavite da pišete.“
_________________________________

 
Kada si poslednji put gledao vremensku prognozu?

- Poslednja dva puta sam gledao TV vremensku prognozu na putovanjima, u Engleskoj i Francuskoj jer me je zanimalo da devize ne propadnu na kiši. Ovde je opasno gledati  vremensku prognozu jer od lepote TV prezenterki se i oblaci čine kao sunce a od padavina samo padaju vilice da odgovorim muški šovinistički. Poslednji put sam gledao vremensku prognozu na telefonu pre pola sata jer mi je odlična grafika kada je kišno vreme i po displeju mi lete kapi kiše a to uspavljuje baš kao i kad gledam kroz prozor pravu kišu.