JASMINKA PETROVIĆ : DECA KOJA ČITAJU KNJIGE SU OTMENA

                                                                                

foto: Vreme

                                            
  Razgovarao: Tadija Čaluković


  Jasminka Petrović 
 je poznata  srpska književnica, najznačajnija po knjigama za decu koje su višestruko preštampavane, prevođene i nagrađivane. U intervjuu internet časopisu SALOME Petrovićeva je govorila o svom stvaralaštvu, deci i kulturi.

                                                                    
Zajedno sa aktuelnom dobitnicom NIN-ove nagrade Ivanom Dimić učestvovali ste u dramatizaciji Vaših knjiga za pozorište. Kako je pisati i saradjivati sa Ivanom Dimić?

- Divno pitanje za početak! Hvala Tadija. Ivana Dimić je vrlo značajna osoba za moj spisateljski rad, a još više za privatni život. Ona je čitala moje prve tekstove i davala mi podršku. Iskrena je, direktna, pravedna i vrlo mudra. Što se mene lično tiče, izgovara ključne rečenice u prelomnim trenucima. Obožavam njen humor. Ivana Dimić, Marko Manojlović i ja potpisali smo dramski tekst „Miljakovac, tj. Novi Zeland“ koji je urađen po mojoj knjizi „O dugmetu i sreći“. Reč je o dečaku koji ima cerebralnu paralizu. Trenutno se po toj knjizi snima i film „Zlogonje“, zahvaljujući sjajnoj mladoj ekipi.

,,Od čitanja se raste’’, zašto je za Vas to istina?

- Verujem da su posebno važne knjige za početno čitanje, po principu – ako ispravno zakopčamo donje dugme na košulji, velika je verovatnoća da će sva dugmeta biti dobro zakopčana. Trebalo bi da te prve knjige i sadržajem i ilustracijom ščepaju najmlađe čitaoce i uvuku ih u svet književnosti. Uz pomoć literature, deca upoznaju i spoljni i unutrašnji svet. Razvijaju kritički stav i uče da biraju. Svakog dana ima nešto novo da se otkrije, sazna, pročita... Tako rastu deca, ali tako rastemo i mi odrasli. Taj proces se nikada ne završava.

 

                    foto: Detinjarije                                               

Pre koliko leta ste naučili da letite i da li ste sleteli?

- Naučila sam da letim u šestom osnovne, kada su mi se razveli roditelji i kada mi je bilo mnogo teško. Od tada malo letim, malo padam, ali ne odustajem.

Iskreno nam kažite, ,,Kako postati i ostati glup’’?

- Potrebno je da sediš i blejiš u jednu tačku. Eventualno, možeš da brojiš šare na tepihu, odsutno menjaš kanale na daljinskom ili dremaš na časovima. Ipak najbolje je da čačkaš nos i pogledom pratiš muvu koja leti oko tvoje glave.

 

                           

Ako unosite u Vaš organizam ,,35 kalorija bez šećera’’, čime se onda Vi hranite kada tako dobro pišete?

- Ha-ha-ha baš su ti zabavna pitanja! Moje omiljeno predjelo je Grilovana porodica sa umakom od poverenja, prelivena ljubavnim zgodama i nezgodama. Glavno jelo su mi razgovori sa decom i mladima na 101 način. Od poslastica najviše volim čokoladne prijatelje sa šlagom od rodbine.

Vaša knjiga ,,Seks za početnike’’ igrana je  u Omladinskom pozorištu DADOV, kao i Vaša knjiga ,,Ovo je najstašniji dan u mom životu’’.  Da li su ovo i Vaša dva najuspešnija dela? I koliko Vam znači kada knjiga zaživi i u pozorištu?

- Predivan je osećaj kada knjiga nastavi da živi u nekom drugom obliku – u pozorištu, na filmu, u radio-drami, na školskoj predstavi... Meni je vrlo zabavno da pratim kako se moja knjiga transformiše u nešto sasvim novo i drugačije. Imam odličnu saradnju sa Omladinskim pozorištem Dadov, posebno sa mladim talentovanim rediteljem Vladanom Đurkovićem. Osim što je režirao pomenute predstave, takođe je naš verni saradnik u okviru književnog festivala za decu i mlade KROKODOKODIL

 Stalno se govori kako deca zbog interneta i video- igrica manje čitaju knjige. Neki pisci kažu da takvu situaciju kreiraju nezadovoljni izdavači. Vi ste stava da tehnologija, ako se konstruktivno koristi može mnogo da pomogne, a knjige i čitaoce  to ne ugrožava. Koliko se onda mališani, zaista, druže s knjigom, ako kažete da - ,,u svakoj generaciji postoje deca koja ,,gutaju’’ knjige, oni koji ih čitaju ponekad i oni koji nikad ne uzimaju knjigu u šake?

- Gostujući po gradskim i školskim bibliotekama ja uglavnom susrećem decu i mlade koji „gutaju“ knjige. S njima je prava milina razgovarati o različitim temama. Nikada neću zaboraviti opasku učitelja Dragana Kuveljića iz Prijepolja nakon završenog književnog susreta sa njegovim đacima: „Da li si videla kako su otmeni?“ To je pravi izraz! Deca koja čitaju knjige su otmena. 

Vaš omiljeni citat?

Ne hodaj iza mene, možda te neću voditi.

Ne hodaj ispred mene, možda te neću slediti.

Samo hodaj pored mene i budi mi prijatelj!

                                                    Alber Kami


Na koji način i kada ste Vi zavoleli knjigu?

- Prvi roman koji sam pročitala bio je „Hajdi“. Imala sam osam godina. Knjigu sam dobila od mamine sestre, tetka Mire. Bila je to prava čarolija za mene. Otvorila su mi se sasvim nova vrata.

 Ko su (bili) Vaši književni uzori? I knjige kojih pisaca najradije čitate?

- Moji omiljeni pisci za decu su Duško Radović i Astrid Lindgren. Od njih sam mnogo naučila. Pomenula bih roman „Brat Vuk“ , koji je napisala portugalska autorka Karla Maja de Almeida i roman „Riko, Oskar i tajanstvene senke“, nemačkog pisca Andreasa Štajnhefela. Te dve knjige su vrlo različite, zajedničko im je da toplo i nežno govore o vrlo teškim temama. Potpuno su me očarale. 

                                                                              Pre nekoliko dana izašla je Vaša nova knjiga ,,Sve je u redu’’, koja govori o problemima u mladosti, dilemama i emocijama.Često se javlja rečenica: ,,Slušaj, u redu je i ako se složiš i ako se ne složiš sa mnom. Sve je sasvim u redu.". Ispričajte nam malo detaljnije o svemu tome.

- Ovu knjigu sam pisala dugo, od 2012. godine. Priče su se nizale, jedna za drugom i nisam tačno znala šta ću sa njima. A onda su, od januara ove godine,  junaci i događaji počeli da se povezuju u celinu. U pisanje knjige uložila sam lično iskustvo u radu sa mladima u okviru različitih projekata, moja gostovanja po dijaspori, gledanje pozorišnih predstava i filmova za mlade, slušanje muzike, „tumaranje“ po internetu, čitanje tekstova na blogovima i društvenim mrežama... Radnju romana sam smestila na Zvezdaru, gde sam provela svoju mladost.


Dobitnik ste i nagrade ,,Zmajevih dečjih igara’’. Da li je ta nagrada neka vrsta NIN-ove nagrade za pisce za decu?

- Sve što smo zreliji i sigurniji u sebe, nagrade nas sve manje uzbuđuju i kad ih dobijemo i kad ih ne dobijemo. U Srbiji ima nekoliko značajnih nagrada za književnost za decu: nagrada „Zmajevih dečjih igara“, nagrada „Neven“, Zlatno i Srebrno Gašino pero, Dositejevo pero, nagrada „Politikinog Zabavnika“... Teško je reći koja je vrednija i važnija, naročito kad znamo koliki trud i rad je uložen u svaku od njih (priprema, organizacija, realizacija, završna manifestacija i sl.). Kultura za decu se sve manje uvažava, pa se sve manje para odvaja za književne programe, projekte, nagrade... Nažalost, ni mediji nisu previše zainteresovani za stvaralaštvo za decu, čast pojedincima. ;-)  

            

Knjigu ste posvetili onima koji tragaju za slobodom. Kako biste Vi definisali slobodu i ima li je uopšte danas bilo gde?

- Sloboda je lična stvar. Sve što je više imamo u sebi, više će je biti oko nas.


Kako biste savetovali  naše mlade čitaoce i autore sa našeg portala koji imaju ambicije da se bave pisanjem knjiga?

- Budite svoji! Budite hrabri! Budite duhoviti, naročito na svoj račun! 

 

foto: Kupindo, Detinjarije,  City Magazine