MUHAREM BAZDULJ: MLADI VERUJTE SEBI I U SEBE

MLADI VERUJTE SEBI I U SEBE

Muharem Bazdulj je po mnogo čemu specifična figura srpske književnosti XXI veka. Tome je dakako doprinelo to što ga je u tinejdžerskim danima sa literarnog horizonta najviše oblikovao opus Danila Kiša, što potvrđuje Tadiji Čalukoviću u ovom intervjuu. No, možda više od Kiša, Bazdulj po svom stvaralaštvu podseća na Stanislava Vinavera. Kako po izuzetnom prevodilačkom umeću, tako i po dubokom poznavanju književnosti i jezika.
Muharem je u intervjuu internet časopisu Salome govorio o velikim umetnicima, o tome šta ih spaja, a šta razvdaja, o Mundijalu u Rusiji, o tome koliko je nesreća dobar marketing za literaturu i umetnost, ali i ko su po njegovom mišljenju najveći Srbi i najvažniji živi srpski intelektualci.

Vaša životna definicija književnosti?

- Književnost je traganje za istinom. Književnost je istraživanje postojanja. Književnost je način da u svetu u kome se živi samo jedanput, živimo više puta. Književnost je svet ostvaren u jeziku. Književnost je sloboda.

Ukratko opišite književnu scenu Srbije?

- Književna scena Srbije je šarena, kao i Srbija sama, u dobrom smislu šarena, da se razumemo. Loše je za književnost kada (za)vlada samo jedna poetika.

U književnost ste ušli 1999. godine, zbirkom priča One like a song. Značajno mesto u toj knjizi, svakako, ima Danilo Kiš. Analizirajući Kišovu biografiju koju je napisao Mark Tompson, konstatovali ste:,, U Kišovoj prozi Tompson pronalazi lijep amblem njegove vezanosti za domovinu; u njegovim pričama i romanima, kaže Tompson, riječ Jugoslavija se, naime, pominje samo jedanput. ‘’. Šta to Vama predstavlja? I da li je čovek zaista više čovek po stvarima koje prećuti, nego po onima koje kaže, kako je rekao Alber Kami?

- Meni je Danilo Kiš, naročito u tinejdžerskim godinama kad čovek valjda odlučuje šta će mu biti vokacija, bio višestruko važan. On me je tih godina učio kako i kad si zaboravljen od sveta ne treba zaboravljati svet, kako ne treba imati kompleks kad pišeš na malom jeziku, kako su estetika i etika neodvojivi, kako je posebno u vremenima kad se svetovi ruše književnost naša kopča sa smislom. Lepu ste paralelu napravili kod Tompsonove pronicljive opaske o Kišu i te Kamijeve meni strašno drage rečenice. Da, meni se čini da su šutnje često indikativnije od preglasnog govora. Ima u tome, naravno, i onog tipičnog romantičarskog sentimenta. Znate i kako Kits u onoj čuvenoj pesmi veli da su melodije koje ne čujemo slađe od onih koje čujemo...

Danilo Kiš je uz Kunderu i Borhesa dosta povezan sa Vašim stvaralaštvom i neke Vaše knjige su u velikoj meri nastajale pod uticajem njegovog opusa. Jednom ste ispričali anegdotu, iz koje bih posebno izdvojio da je Danilo Kiš rekao kako je ,,Krleža spomenik od 80 knjiga, komunistički Volter’’. I pored toga, Krleža mu nije pomogao u najvećoj književnoj aferi druge polovine XX veka, koja je obeležena  knjigom ,,Treba li spaliti Kiša’’ Bore Krivokapića. Kakav je Vaš stav o svemu što se izrodilo iz te afere, pogotovu mislim na ,,Čas Anatomije''?

- Ta je afera Danila Kiša, po svemu što znamo, jako skupo koštala. Ali kao u onoj jevanđeljskoj paraleli s kojom Dostojevski otvara „Karamazove”, iz tog zrna je za našu kulturu izniklo zapravo mnogo dobrog. Mislim prvenstveno na sam „Čas anatomije“ koji je postao ars poetika cele jedne generacije. To je strašno važna knjiga, jedna od nekoliko najvažnijih nefikcijskih knjiga napisanih na srpskom jeziku.

  

Protagoniste Vaše ,,Druge knjige’’ povezuje borba. Junaci Vaših priča su Fridrih Niče, Vilijam i Henri Džejms i mnogi drugi. Jedan kritičar je rekao da je za Vas ,,istorija zbir interpretacija, dok je mašta zbir činjenica.’’ Da li se slažete sa Zoranom Radmilovićem koji je rekao da se u umetnosti zalaže za laž ili sa Aleksandrom Sašom Petrovićem koji je izrazio da je ,,cilj umetnosti –istina’’?

- Opet jako lepo pitanje, a čini mi se da i sami naslućujete odgovor. Nisu, naime, ta dva stava toliko suprostavljena. Suština fraze „zalažem se za laž“ je u njenoj formalnoj eleganciji i lepoti. Da je rečeno, recimo, „plediram za laž“, to ne bi bilo to. Drugi iskaz je mnogo više baziran na sadržaju, nego na formi. U tom smislu, slažem se sa obojicom i dodajem: Umetnost je laž koja saopštava mnogo dublju istinu od onog što je na prvi pogled istina.

Kada ste imali 26 godina objavili ste svoj prvi roman ,,Koncert’’. Kada je pravo vreme za pisanje prvog romana?

- To zaista zavisi od osobe do osobe. Meni se zapravo dopada ona praksa Andrea Žida koji je svojim dužim prozama davao podnaslov „sotija“ bežeći od te žanrovske diktature romana sve dok nije napisao knjigu za koju je mislio da je pravi roman. Mi danas živimo u vremenu kad se svaka proza duža od 100 strana (a ponekad čak i kraća) nazivaju romanima i gotovo da je nemoguće pobeći od te odrednice. U tom smislu, pišete prvi roman u trenutku kad imate daha za dužu prozu.

,,Koncert’’ je roman ratne tematike. Miljenko Jergović je rekao: ,,Nesreća je najbolji marketing za književnost i umjetnost.’’ Da li se slažete s ovom tvrdnjom?

- Donekle da, naročito u kontekstu prilike da pisci iz manjih jezika dobiju priliku za „15 minuta slave“ na Zapadu. Ipak, marketing i književnost nemaju previše međusobne veze. Što reče onaj knjižar, neke knjige se prodaju za 40 dana, a neke za 40 godina. Ne bih se olako kladio da je ona koja se pre rasproda  - bolja.

Ko su za Vas najveći Srbi? A ko najveći živi srpski intelektualci?

- Najveći Srbi su svi oni koji časno i čestito žive svoje živote i nesebično doprinose zajednici. Najveći srpski intelektualci su oni koji mogu da stoje rame uz rame sa najvećim intelektualcima drugih naroda i koji se takođe ne povlače u „kule od slonove kosti“ nego učestvuju u javnom životu: Branko Milanović, Stanko Cerović, Emir Kusturica...

                Muharem Bazdulj i Tadija Čaluković


,,Je li moguće zaljubiti se u riječ, u ime, pitao se Byron. I da li bi ruža zbilja istim dahom mirisala i da se ne zove ružom?“. Postavljate ovo pitanje u
svojoj knjizi ,,Đaur i Zulejha’’. Stara latinska izreka daje odgovor na to pitanje, a ona glasi ,,Nomen est omen’’, odnosno ,,Ime je predznak.’’ Slažete li se s tim?

- Meni je ta ideja inspirativna. Podsetiću ovde da se i jedna moja knjiga priča zove „Jeres nominalizma“. Ne mislim, naravno, da ime nužno određuje sudbinu, ali za nas pisce, ljude opsednute rečima, to je ideja koja može biti zgodno nadahnuće.

Bavite se i prevodilačkim radom. Umberto Eko je rekao da je ,,prevođenje umeće upropaštavanja’’. Da li se zaista gubi osnovna draž knjige njenim prevođenjem ili svaki novi prevod u knjigu ubrizga inovativnu energiju?

- Postojanje svetske književnosti kao koncepta ne bi bilo moguće bez prevođenja. Već i samom činjenicom da i sam prevodim, jasno je da verujem da prevođenje itekako ima smisla, odnosno, kako kažete, da prevod može da ubrizgu u knjigu inovativnu energiju. Milo mi je, recimo, kad se neka moja knjiga prevede na strani jezik pa primetim kako neki strani čitaoci otkrivaju u njoj nešto što je prošlo neprimećeno od domaće publike.

  


S obzirom na to da ste rođeni u Travniku, često se dovodite u vezu sa Ivom Andrićem. On je napisao;,,Pobednici rano ležu i dobro spavaju’’. Naš nobelovac je uglavnom pisao ujutru, a u koje doba dana Vi pišete?

Nisam tu preterano dosledan. Kad sam bio mlađi, pisao sam gotovo isključivo noću, a u poslednjih nekoliko godina hvatam samog sebe da mi naročito prija pisanje ujutro. Ima tu i neke čudne psihologije: kad pišete ujutro i kad, recimo, do podneva napišete nešto čime ste zadovoljni, onda ostatak dana čovek obično provede u nekom lepom raspoloženju koje opet prija snu i pomaže da i sutra ujutro napišete nešto dobro.

U Japanu ljudi završavaju obrok kad im je najslađe. U skladu s tim Hemingvej  je prekidao pisanje kad mu najbolje ide.  Metaforički govoreći, da li je srž umetnosti u tome da proceniš kad je potrebno da se stavi tačka?


- Ima istine u tome. To podseća i na iskustvo kipara. Vi na početku imate stenu u kojoj samo vi vidite obrise buduće skulpture. Neće, međutim, biti dobro ako s klesanjem nastavite do unedogled. Na kraju neće ostati ništa.

,,Među svim slepim ljudima na svetu, ima jedan koga ne volim mnogo. To je Horhe Luis Borhes. Da je dobar pisac, to je očigledno, ali svet je pun dobrih pisaca. Osim toga, ne poštujem nikoga zato što je dobar pisac. Potrebni su i drugi kvaliteti. Horhe Luis Borhes koga sam sreo dva ili tri puta u životu, ima šezdeset godina i deluje mi uobraženo i samozaljubljeno(…) Ne volim reakcioni ton njegovih pojedinih stavova, a ni njegov prezir prema Španiji. Dobar govornik, kao i mnogi slepi, Nobelova nagrada mu se javlja kao opsesija u odgovorima novinarima. A svima je jasno da o tome sanja.’’ Ovako je davno govorio Luis Bunjuel. Kako Vi ovo komentarišete?

- Veliki umetnici su kao magneti, nekad se neodoljivo međusobno privlače, a nekad jednako intenzivno i jednako neodoljivo – odbijaju. S Borhesom i Bunjuelom je očito bio ovaj drugi slučaj. I kao što Andrić dobro kaže da je indikativno i ono što se o nekome može slagati, zanimljivo je pročitati ovako negativan sud o nekom velikom piscu, čak i ako se ne slažete s vrednosnim aspektom suda. Nije ono što Bunjuel ovde kaže netačno, ali isto tako to nije – sve.

 

Ko su Vaši omiljeni filmski stvaraoci?

- Tomas Vinterberg, Vudi Alen, Roman Polanski, Vim Venders, Deni Arkan.

,,April na Vlašiću je uvijek hladan’’- to je prva rečenica istoimenog, po mnogima i najboljeg Vašeg romana. Poznati ste po čestom menjanju stilskog registra koji se razlikuje od knjige do knjige. No, ova knjiga može da se svrsta i u žanr dokumentarne proze. Mene ona najviše podseća na ,,Žuti vetar’’ Davida Grosmana, a šta je Vas podstaklo da je napišete? 

- Hteo sam da napišem roman o velikoj, sudbinskoj, životnoj, a nikad do kraja realizovanoj ljubavi. Roman našeg vremena u smislu da ovovremenog Romea i Đulijetu ne razdvajaju toliko ni zavađene familije ni suprostavljene klase, nego vladajuća filozofija epohe koja zapravo ne veruje u takve ljubavi. Otud je počelo, pa se oko toga nekako prirodno stvorio i taj okvir koji pomalo parodira ionako parodičan ton „akademskih romana“ dejvidlodžovskog tipa. Hvala na utisku i paraleli s Grosmanovim „Žutim vetrom“. Jedna od stvari koju volim u recepciji „Aprila na Vlašiću“ jesu i knjige koje različitim čitaocima padaju na pamet kao slične.

Da li volite da gledate fudbal kao recimo Duško Radović? Ili da ga igrate kao na primer Miloš Crnjanski? Hoću da Vas pitam: radujete li se Mundijalu u Rusiji koji će održati ovog leta?

- Volim da gledam fudbal. Kad sam bio mlađi, rado sam i igrao. A Mundijalu se radujem. Jedan sarajevski pesnik je napisao duhovitu pesmu u kojoj veli da je prosečan životni vek muškarca na Balkanu sedamnaest svetskih prvenstava u fudbalu.

I za kraj, šta biste poručili mladima koji imaju ambicije da se bave pisanjem knjiga?

- Čitajte, pišite i verujte sebi i u sebe.

                                                               

                                            foto: CityMagazin, Geopoetika, Pulse.rs, Antikvarijat Bono