Tadija Čaluković: „Mutant u vozu“ testira ljude kroz vreme

 „Mutant u vozu“ testira ljude kroz vreme

 

 

Osnivač i glavni urednik internet časopisa Salome Tadija Čaluković objavio je svoj prvi roman „Mutant u vozu“ (Nova poetika).
Tadija, koji je najmlađi romanopisac u Srbiji, govori nam o svom delu, te šta ga je motivisalo da se kao tinejdžer upusti u književne vode.

Razgovarao: Nikola Stojanović

 

Šta je bila tvoja ideja vodilja u pisanju romana „Mutant u vozu“?  

- To je bila misao Uroša Petrovića, koji je uzgred, mnogo uticao na mene, a koju mi je saopštio u jednom od prva tri intervjua koja sam uradio u životu: ,,Uvek kada pišeš - ili bilo šta drugo stvaraš - pokušaj da iznenadiš sebe. To je najsigurniji način da ćeš napisati nešto što će biti nepredvidivo i za druge.’’
Nadam se da sam uspeo.

 

,,Mutant u vozu’’ opisuje sudbinu usvojenog dečaka i kroz šta je sve prolazio u životu, neznajući do samog kraja svoj identitet...   

Kada je Milovan Danojlić pročitao rukopis mog romana, osim pohvala koje su mi, naravno, godile i bile ohrabrujuće, izneo je svoje predloge i sugestije koje je zapisivao na marginama. Samo jednu belešku nije uspeo da pročita, a ispostaviće se da je to možda najbitnija stvar. Igrom slučaja, sreo sam ga deset dana kasnije, na jednom važnom književnom skupu, kada sam mu prišao i ušao u dijalog s njim. Tada je sa nekim egzotičnim elanom počeo da mi govori o glavnom junaku mog romana, odnosno o usvojenom dečaku i njegovoj sudbini. Uporedio ga je sa Kasparom Hauserom, dečakom iz Nemačke kome nikako nisu mogli da utvrde identitet. Iako sam tada prvi put čuo za Kaspara, kada sam pročitao njegovu biografiju zaista sam bio fasciniran, jer sam naišao na niz nenamernih sličnosti koje sam napravio gradivši lik svog junaka.
Takođe, bio sam presrećan i iz razloga što je kultni pisac, kakav doista jeste Mića Danojlić, deset dana razmišljao o mom romanu, što mi je bila jedna od ozbiljnijih potvrda da je ovo štivo vredelo pisati, ali i jedan od najvećih komplimenata koje sam dobio.


,,

Uroš Petrović me je savetovao da uvek kada pišem iznenadim  sebe, jer je to najsigurniji način da iznenadim i čitaoce.

____________________________________

 

Značajno mesto u tvom romanu zauzima nasilje, kao još jedna od pošasti našeg društva. Koju poruku si želeo da pošalješ?

- Roman počinje citatom Stivena Hokinga u kojem on kaže da je agresija najveći problem čovečanstva i da ona sada preti da nas sve uništi. Zaista je tako. Nažalost, plašim se da želja za nasiljem nikada neće iščeznuti.

,,

Rudimentarna teza romana jeste da koliko god ljudi napredovali u tehnološkom pogledu - ljudi, njihovi karakteri i pojave u društvu se verovatno neće nikada promeniti.

______________________________

 

Iz samog naziva „Mutant u vozu“ nazire se njegova SF tematika. Koliko je, međutim, roman naučno-fantastičan, a koliko, ipak, sasvim realan?

- Koliko je roman naučno-fantastičan, a koliko, kako kažeš, sasvim realan biće, pretpostavljam, subjektivni sud čitalaca. U svakom slučaju, roman mutira budućnost, donekle prošlost i sadašnjost, ali i osobine romana, kao i ljudske sudbine.  

 

Nisi zanemario ni veliki problem migracije mladih, ali i ljudi srednjih godina koji sve više odlaze u inostanstvo.

- Gledajući kroz istoriju, migracije su sastavni deo čovečjeg habitusa. Mnogi pisci su pisali o tome, pored ostalih i Miloš Crnjanski. No, svuda u svetu ljudi traže mesto za bolji život, često ne primećujući da nigde ne cvetaju ruže, a i kad procvetaju često su sklone i da brzo uvenu. Razlika je samo u tome što se u nekim zemljama seme tih ruža podstiče i zaliva ,,tečnim đubrivom’’ bogatim kulture, umetnosti, časti, morala... dok se u nekim drugim državama seme raspadne u zemljištu punom banalnosti, bahatosti, prostakluka, kiča i šunda. Opet metaforički govoreći, bašta svake nacije je onakva kakav je interes i politika tog naroda. Otud ideja nomadizma u romanu ,,Mutant u vozu’’, što bi značilo da mu je literarni život namestio da bude avanturista.

 

Radnja romana se odvija u narednom, dvadeset i drugom veku. Zašto si se odlučio da svoje spisateljsko pero uperiš u budućnost?

- S obzirom na to da sam ljubitelj stvaralaštva Džordža Orvela i Odlosa Hakslija, učinilo mi se da se na savremenim književnim policama nalazi suviše istorijskih romana. Iako mi je drago zbog toga, jer volim istoriju i smatram da je ona svakako važna, pisac koji je mnogo uticao na mene jeste Oskar Vajld, poznat po stavu da je istorija veliki kalendar zločina, kao i to da se u istoriju lakše ulazi ubistvom kralja nego pisanjem dobrog romana.
Primetio sam da postoji mnogo knjiga kontrafaktualne istorije, ali zaista malo futurističkog štiva, iako je na neki način svaki istorijski roman ujedno i futuristički roman, jer, kako kaže Hegel istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

Još jedna stvar koja me je isprovocirala i podstakla da odem u sledeći vek - jeste činjenica da savremene tehnologije ma koliko doprinosile našoj civilizaciji i kulturi, istovremeno devastiraju naše duše. Rudimentarna teza čitavog romana jeste da koliko god ljudi napredovali u tehnološkom pogledu - ljudi, njihovi karakteri i pojave u društvu se verovatno neće nikada promeniti.
Zato sam odlučio da svoju priču smestim u dvadeset i drugi vek.